Istraživanje Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti o akademskoj emigraciji, pokazalo je da je stanje nauke u Srbiji na nezavidnom nivou. Kao samo neki od problema koji sputavaju progresivni razvoj naučnoistraživačkog rada u zemlji targetirani su nedovoljna ulaganja u nauku i tehnološki razvoj, nedovoljno dobro opremljene laboratorije i nedostatak kontinuiranog praćenja razvoja nauke u svetu usled neadekvatno uspostavljenih sistema saradnje sa eminentnim naučnim institucijama.

Iskustvo profesorke Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i stipendistkinja postdoktorskog programa “Marija Kiri Sklodovska” na Univerzitetu u Gracu, Ana Pajvančić Cizelj, potvrđuje za Autonomiju nalaze tog istraživanja.

“Stanje je loše, potgotovo ako govorimo o Vojvodini. Jako je malo sredstava za istraživanja a ona postojeća se raspoređuju netransparentno i bez jasnih kriterijuma.  U poslednje vreme su napravljeni neki pomaci po tom pitanju na republičkom nivou osnivanjem Fonda za nauku, ali to je tek početak. U Vojvodini ni takvih pomaka nema. Osim toga, ugled nauke i naučnika je devalviran usled nerešenih afera sa sumnjivim doktoratima a narušena je i autonomija Univerziteta”, ukazuje ona. 

Uz pretpostavku da će kvalitet uslova za naučno-istraživački rad u jednoj državi zavisiti u velikoj meri od institucionalnih struktura podrške te države, kao ilustracija oskudnosti iste može da služi činjenica da je poslednji nacionalni projekat koji je pokrio skoro celu naučnu zajednicu u Srbiji postojao u periodu od 2011. do 2015. godine, gde većina kapitalne opreme nije isporučena iako je odobrena, kao i to da je Fond za nauku osnovan tek nedavno – 2019. godine. 

Kao jedan od najznačajnijih problema izdvaja se svakako nedostatak sredstava za sprovođenje istraživanja. Kako se navodi u istraživanju, “u 2020. prešlo se na institucionalno finansiranje za oko 12.000 istraživača u Srbiji, a pritom su sredstva ostala ista kao za prethodni projektni period ili umanjena jer više njima ne raspolažu nekadašnji rukovodioci projekata već direktori instituta”.

“Najveća prepreka u mom radu odnosi se na nedostatak sredstava za istraživanja, odnosno netransparentne i nefer uslove u kojima se oni malobrojni konkursi sprovode. Nadam se da će uvođenje Fonda za nauku rešiti neke od tih problema ali za to treba vremena a godine koje su prošle su izgubljene. Pošto do osnivanja Fonda za nauku praktično nije bilo nacionalnih konkursa, istraživači u oblasti društvenih nauka su se ‘snalazili’ za sredstva, u okviru projekata nevladinih organizacija, razvojnih agencija, raznih donacija i slično. To, međutim, nije naučno istraživački rad, jer funkcioniše prema drugačijim prinicipima i ima praktične a ne saznajne svrhe. Takođe, postoje malobrojni međunarodni naučni projekti ali su i kriterijumi za uključivanje naših naučnika u takve projekte često nejasni. Sve u svemu, takva sredstva su ograničena, ne služe razvoju nauke i često su dostupna samo malim i zatvorenim krugovima jer se ne raspodeljuju na javnim konkursima. Drugo, jako je malo prilika za usavršavanje, ne organizuje se dovoljno obuka pogotovo za mlade istraživače”, ističe profesorka Pajvančić-Cizelj. 

Fond za nauku osnovan je 2019. godine i prema Zakonu o „kroz svoje delovanje omogućava razvoj naučnih istraživanja i primenu njihovih rezultata radi bržeg društvenog, tehnološkog, kulturnog i ekonomskog razvoja Republike Srbije“, te „obezbeđuje finansijska sredstva i pruža stručnu podršku istraživačima iz akreditovanih naučnoistraživačkih organizacija u realizaciji naučnih projekata u okviru programa Fonda utvrđenih ovim zakonom“.

Prema rečima profesorke Pajvančić-Cizelj, Fond jeste dobro zamišljen ali ne funkcioniše punim kapacitetom i nije sasvim nezavisan u radu. U tom kontekstu, interesantno je pomenuti i da jedan od programa Fonda, IDEJE, za čiji je projekat konkurs zatvoren pre više od godinu dana, još uvek nema rezultata. Ovaj program, na koji je konkurisala i naša sagovornica, bio je „jedan od prvih raspisanih konkursa za nauku u poslednjih 10 godina i na koji se prijavilo više od 9000 istraživača“.

Naučnici i naučnice bez uslova za rad i podrške države osuđeni su ili na demotivaciju i stagnaciju ili odlazak iz zemlje. Dok se u državama sa razvijenim kvalitetnim uslovima za naučnoistraživački rad radi na internacionalnoj akademskoj mobilnosti u cilju unapređivanja znanja razmenom i integracijom, u Srbiji ne postoje dovoljno stabilni uslovi za ovakve akcije.

“Podrške je premalo. Država bi morala najpre da izdvoji veća sredstva za nauku, da ojača istraživačku infrastrukturu i pruži veću podršku naučnicima da razviju svoju karijeru.  Takođe, da podstiče istraživače da odlaze na usavršavanje u inostranstvo ali i osigura uslove za njihov povratak u Srbiju”, ocenjuje profesorka.

Govoreći o akademskoj emigraciji kao potencijalnoj nužnosti u Srbiji, ona dodaje: “U cilju stručnog usavršavanja, sticanja novih iskustava i upoznavanja sa glavnim naučnim tokovima, odlazak u inostranstvo jeste nužnost ali to nije karakteristično samo za Srbiju. Idealno bi bilo kada bi se ta nova iskustva i znanja kasnije integrisala u nauku i naučne institucije u Srbiji ali za to je potrebno stvoriti odgovarajuće uslove. Situacija u Evropi takođe nije sjajna. Iako postoji dosta konkursa i sredstava za nauku, nema dovoljno stalnih pozicija pa je najveći broj istraživača na privremenim ugovorima što stvara nesigurnost u karijeri”.

Najzad, izdvajamo neke od preporuka Mreže akademske solidarnosti i angažovanje za kreiranje budućih politika usmerenih na podršku domaće nauke: započeti i dovršiti reformu i standardizaciju domaćih instituta i univerziteta radi dostizanja položaja ravnopravnog partnera u međunarodnoj naučnoj saradnji, po ugledu na druge države koje su prepoznale važnost napretka nauke, izdvajanja za nauku moraju imati veći udeo u BDPu, uspostaviti kontinuiranu saradnju naučnih i javnih institucija radi zajedničkog rada na poboljšanju uslova i standardizacije vrednovanja naučnog rada. Takođe, preporučuje se i da država mora jasno pokazati da prepoznaje značaj naučnika koji rade u svetu i da im uputi nedvosmislen poziv da učestvuju u domaćim projektima i u radu domaćih visoko-obrazovanih institucija.

Nina Simović (Autonomija, foto: Pixaby)

Tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.