Dve nedelje pre svoje poslednje izborne pobede mađarski premijer Viktor Orban je posetio Suboticu gde se susreo sa svojim dobrim drugarom Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije. Malo ko izvan regiona obraća pažnju na međusobnu povezanost dvojice lidera, mada bi nam detaljniji uvid u ponašanje ovog dvojca mogao pomoći da bolje razumemo kako se u današnjoj Evropi ukrštaju politički inženjering, nacionalizam i uspon demagoga.
Orban i Vučić gaje međusobnu naklonost zato što imaju puno toga zajedničkog, uprkos činjenici da se prvi suprotstavlja Evropskoj uniji, iako je još uvek u njoj, dok je drugi izvan nje, a teži da joj se pridruži. Obojica pripadaju manje-više istoj generaciji koja ulazi u politiku tokom turbulentnog perioda raspada istočnog bloka. Obojica podilaze nacionalističkim osećanjima istovremeno uspevajući da održe funkcionalnu vezu sa važnim igračima unutar EU, pre svega Nemačkom. I obojica su čvrstorukaši koji ne mare za podelu vlasti, liberalnu demokratiju i slobodu medija.
Ali ono što je najfascinantnije – i istovremeno najsimptomatičnije za ovu amorfnu fazu evropske politike – jeste spektakularna transformacija ove dvojice političara. Njihov recept za politički opstanak i konsolidaciju je kameleonstvo. Iako drže medije pod snažnom ideološkom kontrolom, teško bi se moglo reći da sami imaju bilo kakva duboka uverenja. Njihova snaga potiče iz njihove sposobnosti da osete smer kretanja javnog mnjenja i upregnu ga za svoje potrebe.
O ovome najbolje svedoče njihove karijere. Orban je počeo 80-ih godina prošlog veka kao mlado lice demokratske tranzicije da bi se vremenom pretvorio u lidera aktuelnog evropskog talasa nacional-populizma. Vučić je devedesetih bio predani obožavalac srpskih gospodara rata, gde je dogurao čak do ministra informisanja u Miloševićevom režimu. Ali do kraja prve decenije 21. veka on je mutirao u naizgled razložnog i revnosnog proevropejca. Shvatio je da su snovi o velikoj Srbiji okončani zajedno sa srpskim ratnim porazima.
Orban je video da privlačnost Brisela opada i odlučio da okuša sreću na drugoj strani. Vučić je u svom preobražaju formalno izabrao proevropski kurs, dok se Orban zaputio u suprotnom smeru. Njihove putanje su različite, ali njihova motivacija je ista: konsolidacija moći. Makijavelističko manevrisanje je stara pojava u politici, a Orban i Vučić su jako dobri u toj disciplini. Pitanje je kakav uticaj to može imati na budućnost Evrope, kao i da li su mogući neki sasvim novi i neočekivani preokreti.
Ne treba potcenjivati značaj ove dvojice političara. Orbanova Mađarska je magnet za ekstremnu desnicu širom kontinenta. Srbija je ključ stabilnosti na Balkanu, strateški ranjivom trbuhu Evrope za koji je Vinston Čerčil svojevremeno rekao da „proizvodi više istorije nego što je u stanju da podnese“.
U svojoj knjizi o Evropi „Posle rata“ istoričar Toni Džad je ulogu disidentskih intelektualaca u konsolidovanju plišanih revolucija ocenio kao relativno beznačajnu. On je prvi jasno ukazao na to kako su se „partijski funkcioneri i birokrati za samo par meseci transformisali iz poslušnih pripadnika nomenklature u prefrigane operativce višepartijske politike… Njihov opstanak je zavisio od rekalibriranja političkih uverenja“.
Nove ključne reči su postale tržišna privreda, demokratizacija i građansko društvo (ili Evropa, koja je obuhvatala svo troje). To je iskusio i sam Orban. U Jugoslaviji su se stvari odvijale drugačije nego u Mađarskoj, zbog etničke izmešanosti stanovništva. Nacionalizam je bio Miloševićev recept za konsolidaciju moći. Na tom putu ga je pratio i Vučić.
Kakva je situacija danas? Bila sam u Beogradu posle Orbanovog i Vučićevog susreta u Subotici. Opozicioni političari i građanski aktivisti su zabrinuto govorili o buđenju ratničkih strasti u vezi sa Kosovom. Spekulisalo se o tome da li će Vučić zaigrati na kartu regionalnih tenzija i predstaviti se kao ekspanzionistički ultranacionalista. To bi mu pomoglo da nadoknadi gubitak ličnog legitimiteta, ukoliko bi propali izgledi za članstvo Srbije u EU.
Čula sam i komentare o Orbanovom zanimanju za mađarsku manjinu u Vojvodini (čiji su mnogi pripadnici glasali na mađarskim izborima zahvaljujući dvojnom državljanstvu). Najpesimističnija prognoza koju sam čula je ona da će se Orban i Vučić ubrzo upustiti u crtanje granica, igrajući na karte mađarskog trijanonskog bluza i srpske opsesije Kosovom. Demokratski kapaciteti slabe u čitavoj Evropi. Možda će etnička i teritorijalna pitanja biti uzrok sledeće evropske krize, ma kako to sada zvučalo neverovatno.
EU ima samo jedan instrument kojim može preduprediti takav scenario, a to je da zajednički stane u odbranu svojih principa, koristeći meku moć i kombinaciju pritisaka i podsticaja. Treba delati odmah i sprečiti oportunističke demagoge da podlegnu mračnim iskušenjima. Ne treba zaboraviti – to su kameleoni koji se prilagođavaju okolnostima. Jednom su već menjali boje, pa bi mogli opet. Jedino pitanje je – na koju stranu.
STUPS: Bestijarijum