Nastavnica Karlovačke gimnazije Jovana Vujić apelovala je na prosvetne radnike da 1. septembra ne uđu u učionice i bojkotuju početak školske godine kako bi iskazali otpor prema „okupaciji Filozofskog fakulteta“ Univerziteta u Novom Sadu. Ona je istakla da je taj čin neophodan i zbog odbrane profesije i obrazovanja uopšte, te da organizovanje nastave pro forme znači pristajanje na fingiranje normalnosti, ali i potčinjavanje zakonu sile.

Uprkos nepovredivost akademskog prostora koja je garantovana zakonom, policijske snage u punoj opremi od utorka 26. avgusta borave u zgradi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dok kordoni žandarmerije sprečavaju studente i profesore da uđu na fakultet.

Gimnazijska nastavnica Jovana Vujić za Autonomiju kaže da ne postoje nikakvi uslovi da 1. septembra počne nova školska godina, te da je to svima jasno, jer je umesto odgovornosti za tragediju na novosadskoj Železničkoj stanici usledilo nasilje režima nad učenicima, studentima i građanima, čime je nastava “apsolutno obesmišljena”.

“Insistiranje na normalizaciji nastave i u osnovnim školama i u srednjim školama i na fakultetima, insistiranje je na zvonu na 45 minuta, ili na 30 u okviru zakonskog štrajka, onlajn nastavi, ispitima… uz gomile izveštaja i planova koje treba da predaju nastavnici – a zapravo je puka forma kojom se nipodaštava suština obrazovanja”, istakla je.

Simulacija normalnosti

Sagovornica Autonomije ukazala je da se društvo u Srbiji neprestano gura u simulaciju normalnosti u vremenu u kom je sve naopako.

“Svako osećanje koje vlast smatra neprikladnim, mora da se potisne, inače sledi pritvor, izgnanstvo, prekomerna upotreba sile. Vlast dehumanizuje veoma veliki broj građana i na taj način lakše vrši represiju. Suština obrazovanja je odavno iščilela. Ostaje samo forma, čelični okvir jedne stravične praznine i obesmišljenosti, samo dodatno ogoljen dešavanjima u proteklih devet meseci”, upozorila je Jovana Vujić.

Ona je ocenila da je odnos prema Karlovačkoj gimnaziji ogledni primer urušavanja vrednosti i principa na kojima se gradi humano društvo.

Podstila je, naime, kako su karlovački gimnazijalci bili napadani i proganjani samo zbog toga što su isakazivali empatiju prema stradalima pod nadstrešnicom.

Zato smo svi žrtve

“Putovanje u Karlovačku gimnaziju počinjilo je i završavalo se na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tu se nalazi autobusko stajalište za Karlovce, a neretko su naši učenici u školu putovali vozom jer je brži i jeftiniji.

Sticajem srećnih okolnosti (ako je uopšte primereno da koristim reč sreća u ovom kontekstu) 1. novembra je u novosadskim školama bila jednodnevna obustava rada, a u Karlovačkoj gimnaziji obeležavao se Dan škole. Nadstrešnica se obrušila u 11.52, tačno u vreme kada mnogi učenici koji žive van Novog Sada ili putuju u Karlovce stižu na Železničku stanicu, jer je to otprilike vreme između dve smene.

Jedna moja učenica, koja je nastupala taj dan oko 12 časova u horu u Gimnaziji, ispričala mi je da je nakon nastupa uzela telefon u ruke i videla da ima desetak propuštenih poziva od svoje mame.

Mnogi učenici su neke od žrtava lično poznavali. Svi zajedno smo osetili potrebu da tih 15 minuta u jednoj sedmici koja broji 7 dana, u jednom mesecu koji broji 30 dana, u jednoj godini od 365 dana odamo pomen žrtvama, osetimo tugu, strah, bol. To je zaista mogao biti bilo ko od nas.”  

Odrastanje uz 15 minuta tišine

U petak, 8. novembra 2024. godine, nedelju dana nakon pada nadstrešnice, učenici i nekolicina nastavnika Karlovačke gimnazije izašli su u prednje dvorište škole, upalili sveće i 15 minuta ćutali “i tako započeli jedan isceljujući ritual”. Ono što je izostalo nakon tragedije u Ribnikaru, kada je školama kao sistemsko rešenje imejlom poslata instrukcija DA DVE NEDELJE PRIČAJU O EMPATIJI.

Prilikom sledećeg izlaska učenika Karlovačke radi čina 15-minutne tišine, 29. novembra prošle godine, na njih su se obrušili nasilnici.

“Naši učenici koji pohađaju 1. i 3. godinu izašli su ispred Gimnazije, rešeni da tu 15 minuta i ostanu. S obzirom na dešavanja ispred FDU-a nekoliko dana ranije, pokušali smo da ih nagovorimo da uđu u prednje dvorište, ali shvativši njihovu nepokolebljivost, stali smo uz njih, jer to zapravo i jeste naš poziv. Istog trenutka, iz Opštine su izašli odbornici vladajuće stranke, snimali nas, vređali, pretili, podsticali vozača automobila koji je stajao ispred nas da krene, što je on i učinio. Branik automobila bio je na kraju oslonjen na moje potkolenice jer sam stala ispred svoje dece (namerno kažem svoje jer smatram da ne mogu voleti samo svoju sopstvenu decu, a da ne volim svu decu, sve ljude). Deca se nisu pomerala, klizila je poneka suza, osetio se poneki grč mišića, ali i dalje su mirno i u tišini stajali – pred našim očima su odrastali na jedan zaista surov način.”

Nakon pomena, vratili su se u školu, ispričala je sagovornica Autonomije, a kad se smena završila dvojica napadača koji će se u martu pojaviti na snimcimo iz “ćacilenda” u Pionirskom parku, progonili su nekoliko gimnazijalaca po Karlovcima.

Zbog ugrožene bezbednosti tih učenika, narednih mesec dana organizovano su prevoženi od kuće do škole i nazad.

Osamnaestog decembra, prilikom pokušaja blokade Gimnazije, na učenike koji su sedeli na stepenicama ispred glavnog ulaza bačeni su topovski udari. Policija je na uviđaj izašla tek sutradan. Direktor je osudio napade, ali je odbijao da bude nosilac objedinjene krivične prijave. Krivična prijava podneta je ipak u januaru, a potpisalo ju je preko 200 profesora, roditelja i bivših karlovačkih đaka. Prijava je odbijena, na šta je uložen prigovor, a odgovor se još čeka.

“Ako i to bude odbijeno, sledeća instanca nam je Vrhovi sud, pa onda Strazbur. I to je to. Jer, za našu bezbednost, a tu pre svega mislim na bezbednost naših učenika, ništa nije urađeno”, istakla je Jovana Vujić.

Okovi forme

Poruka koja od tada odzvanja hodnicima Gimnazije bila je da institucije u Srbiji ne postoje. I da umesto odgovornosti sledi poniženje i sila, te da su, ocenila je nastavnica Jovana Vujić, “važni samo stranka, novac i moć, ušuškani iza nacionalnog i verskog paravana”.

“Naši učenici proučavaju Šekspira, Kamija, Crnjanskog, Andrića, Dostojevskog, Džojsa, Pekića, Akutagavu, Dantea, Erlenda, Markesa, Harper Li… Svi su različitih nacionalnosti, različitih veroispovesti, neki su ateisti, živeli su u različitim epohama, pa ih opet razumemo, jer su ljudi…”,  poručila je.

Jer, kako je dodala, najvažnija uloga škole je da podstiče razvoj ličnosti učenika, da im obezbedi bezbedno okruženje u kojem će biti prihvaćeni, slobodni, koje će im zapravo pomoći da otkrivaju sebe, da razviju zdrave mehanizme odbrane, da misle…

“Umesto tih vrednosti, društvu se nameću okovi forme, jer, kaka kaže Kami, ‘kad nema hleba, pojave se bonovi za hleb’”, kazala je gimnazijska nastavnica.

Kako je moguće da se nastava normalno odvija u takvim okolnostima i kako prosvetni radnici mogu preći preko gaženja osnovnih principa na kojima bi trebalo da se zasniva i sistem obrazovanja – i 1. septembra ući u učionice kao da se ništa nije desilo, zapitala je.

“Obrazovanje kao, zapravo, najviši državni (namerno ne koristim izraz ‘nacionalni’), interes, nije predmet interesovanja donosilaca odluka. Nastavnik – ličnost (kako nas Jung uči) nije predmet interesovanja, ponižen je, oduzima mu se pravo na glas, oduzima mu se pravo na slobodnu misao, na pravdu, ljubav i slobodu i strogo se kažnjava ako se na tako nešto odvaži. Učenik se posmatra kao zbir bodova i samo na osnovu toga se vrednuje, pretvara se, naročito u osnovnoj školi, u mašinu koja pamti vrlo često apstraktne podatke, da bi mogla besprekorno da ih reprodukuje i ovenča ocenom 5, jer svaka druga ocena je poniženje”, kaže ona.

Ona je poručila da moralnu odgovornost za takav sunovrat vrednosti humanog društva snose sve profesije, celo društvo.

“Odgovorni smo svi zajedno, kao društvo. Kad vidim mlade ljude na ulici, bude me sramota. Dužni smo da smo uz njih. Jedino tako možemo da se iskupimo”, poručila je.

Branka Dragović (Autonomija)