Iako nevladine organizacije sa prostora nekadašnje Jugoslavije već punih 13 godina istrajavaju u zahtevu da se oformi Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFR Jugoslavije (REKOM), od toga nema ništa, jer – nema političke volje. A političke volje nema jer je, utisak je, većini vlada u regionu u interesu da REKOM ne bude osnovan, kako bi mogli nastaviti nacionalističku manipulaciju žrtvama i brojkama.

To je ocenjeno na 12. Forumu za tranzicionu pravdu, koji je pod nazivom „Da žrtve žive u pamćenju društva“ održan u Zagrebu, a na kojem su učestvovale članice Koalicije za REKOM, verovatno najvećeg pokreta nevladinih organizacija iz nekadašnje Jugoslavije, kao i stručnjaci za oblast tranzicione pravde.

Utisak je svih sagovornika da je „sramota“ da su organizacije civilnog društva uradile više na polju suočavanja s prošlošću, nego što su to uradile same države.

Poricanje zločina

„Očigledno, njima je u interesu da se rešenje ne pronađe, jer žele da nastave s manipulacijama. Uspeh inicijative za formiranje REKOM-a oduzeo bi niz manipulativnih alata političarima. Na primer, u slučaju da se oformi REKOM, ne bi Kolinda Grabar Kitarović i Aleksandar Vučić mogli da poriču zločine, a upravo je to suština njihove politike“, ocenjuje Mario Mažić, predstavnik Koalicije za REKOM iz redova mladih.

Reklo bi se da je još veća sramota za države i činjenica da je skupljeno 580.000 potpisa građana iz regiona na peticiju za osnivanje REKOM-a, a političari ipak i to nastavljaju da ignorišu. Problem su, međutim, i evropski standardi. „Dodatni problem leži u činjenici da je, na primer, Hrvatska ušla u Evropsku uniju, a da EU nije uspostavila standarde po pitanju suočavanja s prošlošću, pa se postavlja pitanje koje standarde sada tražiti od zemalja kandidatkinja“, ističe Mažić.

Nije Hrvatska jedina

Nije, međutim, Hrvatska jedina zemlja koja je primljena u EU uprkos „mutnoj prošlosti“. Na to podsećaju predstavnici Društva izbrisanih prebivalaca Republike Slovenije, koji su smatraju da se sve zemlje na prostoru nekadašnje zajedničke države „organski i planski“ suprotstavljaju mogućnosti da istina izađe na videlo. U tom smislu, oni kažu da je posebno teška situacija u Sloveniji, jer je percepcija te države da u njoj sve funkcioniše bez problema. Oni nas, međutim, podsećaju na svoju sudbinu, odnosno na činjenicu da je i Slovenija znatno pre Hrvatske primljena u članstvo EU, iako nije rešila problem naknade štete za blizu 26.000 osoba koje je izbrisala iz spiska svojih građana 1992. godine.

A upravo je nastupajuće predsedavanje Hrvatske Evropskoj uniji i bilo povod da se zagovornici osnivanja REKOM-a okupe baš u Zagrebu. Cilj je, kako kaže Nataša Kandić, jedna od inicijatorki ideje REKOM-a, da se Hrvatskoj pošalje jasna poruka da treba da stavi regionalnu saradnju o utvrđivanju broja i identiteta žrtava i procesuiranje ratnih zločina među svoje prioritete.

Nedostatak političke volje

S druge strane, profesor Žarko Puhovski je pesimista: „Naime, EU se sada previše brine o sopstvenom očuvanju da bi se bavila postjugoslovenskim temama“, ocenjuje Puhovski.

Lea David, sociološkinja iz Dablina, upozorava da ne postoji ni pritisak međunarodne zajednice, kojoj je primarni interes da se ta „pogranična zona EU pacifikuje“.

Pesimista je i politikolog i profesor Univerziteta u Zagrebu Dejan Jović, uz podsećanje da države nisu inspirisane pitanjem pravde, već pitanjem moći. „Oni će nešto uraditi ili neće uraditi u zavisnosti od toga da li su ili nisu u poziciji da ignorišu pravdu. Mislim da nema šanse za REKOM zbog nepostojanja političke volje“, ocenjuje Jović.

Vreme ističe

I dok države maksimalno otežu sa formiranjem komisije čiji su model nevladine organizacije uveliko pripremile, oni koji najviše žele pravdu polako umiru u nepravdi. „Vreme za formiranje REKOM-a odavno ističe, jer će oni koji najviše žele da pravda budu zadovoljena otići sa ovoga sveta. A države bi mogle da osnuju REKOM, jer domaće institucije imaju u svojim arhivama istinu o našim najvoljenijima“, siguran je Amir Kulaglić, preživeli iz Srebrenice.

Suočavanje s prošlošću nigde i nikada, međutim, nije bilo lak proces, i to nije balkanski problem. Tomas Unger, ekspert za tranzicionu pravde iz Austrije, podseća da je toj zemlji bilo potrebno više od 40 godina da prizna svoju ulogu iz perioda nacizma. „I to priznanje je došlo kao vrsta pritiska spolja, ali istovremeno i zbog volje i želje tadašnjih generacija, kojima i sam pripadam, da javno postave pitanje šta se u Austriji dešavalo tokom Drugog svetskog rata“, podseća Unger.

Sličan primer daje i nekadašnji direktor Generalnog direktorata za proširenje EU Pjer Mirel, koji nas podseća da je Francuskoj trebalo 50 godina da javno progovori o ulozi francuske policije u deportaciji Jevreja iz 1942. godine.

Komemoracije kao politička propaganda

Ali, ne samo da države ne žele da osnuju REKOM, već sve vreme instrumentalizuju žrtve. „Tako, na primer, u Srbiji imamo sve više komemoracija, ali su istovremeno porodice ubijenih i nestalih u svakodnevnom životu marginalizovane i obespravljene. To znači da komemoracije služe isključivo kao politička propaganda“, navodi Jelena Đureinović iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo. Sve u svemu, kako je to sažela Lea David, u regionu imamo „manjak sećanja, a višak memorijalizacija“.

I dok žrtve nastavljaju da žive svoju golgotu, ratni zločinci iz zatvora ili pak nakon odsluženja kazne po drugi put ubijaju njihove najmilije. „Uloga ratnih zločinaca po povratku sa odsluženja zatvorskih kazni jeste da kreiraju potpuno paralelnu istoriju. Primer za to je edicija ’Ratnik’ koju je pokrenulo Ministarstvo odbrane Srbije, a u kojoj se objavljuju knjige pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca. To je dokaz da je u pitanju potpuno državni projekat. Istovremeno, to je nipodaštavanje žrtava“, navodi Ivan Đurić iz Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji.

A šta je to nego opasna poruka društvima u regionu. „To je poruka društvu da je moralno činiti zločine“, ocenjuje Venera Čočaj, doktorantkinja sa Londonske škole za ekonomiju.

„Ne treba odustati“

Skupština Koalicije za REKOM u Zagrebu je usvojila zaključke u kojima se navodi da će nevladine organizacije okupljene oko te inicijative nastaviti sa istraživanjima, poput onog o mapiranju logora i mesta zatočenja u Bosni i Hercegovini, poput pravljenja spiska žrtava, kao i da će jačati mrežu za pomirenje i još jače se suprotstavljati „falsifikovanju istorije“.

Marigona Šabiju iz Inicijative mladih za ljudska prava sa Kosova kaže da ne bi trebalo biti pesimista kada je osnivanje REKOM-a u pitanju. „Ne treba odustati, treba pojačati podršku javnosti. Nikada ne treba odustati od borbe za ljudska prava.“

S njom je potpuno saglasna i Vesna Teršelič, jedna od pokretačica inicijative za osnivanje REKOM-a: „Treba nam REKOM i nastavićemo da se borimo za njega!“

Dinko Gruhonjić (DW)