Politolog Naim Leo Beširi, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o europskom putu Srbije, politici srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića, odnosima službenog Beograda prema Bosni i Hercegovini, negiranju presuda Međunarodnog tribunala u Haagu…

Bilo je riječi i o odnosima na relaciji Milorad Dodik-Aleksandar Vučić, ali i o mogućem zaokretu politike službenog Beograda prema Bosni i Hercegovini, nakon odlaska Vučićevog režima.

Institut za europske poslove, na čijem ste čelu, već 15 godina se bavi odnosima Srbije i NATO-a, osnaživanjem ljudskih prava, zalaganjem za demokraciju… U tih 15 godina napravili ste dosta istraživanja i analiza, koliko dobra Europska unija i NATO savez donose Srbiji i koliko građani Srbije, zapravo, znaju da im to dobro donose EU i NATO?

-Institut za europske poslove godinama radi istraživanje javnog mnjenja, na šest najvažnijih pitanja, odnos građana Srbije prema EU i NATO-u, prema SAD-u, Rusiji i Kini i odnos prema pitanju Kosova, odnosno Kosova i Metohije. Dakle, to je šest istraživanja koje je sad već u poslednjih osam godina Institut sprovodi na reprezentativnom uzorku i složio bih se sa nekim kolegama u tim agencijama koje rade terenska istraživanje za nas, da, nažalost, mi u Srbiji ne merimo tim istraživanjima stavove građana, nego nivo propagande vlasti.

Što to zapravo znači?

-To znači da, u onoj godini kada vlast, ko god u tom trenutku je na vlasti, ima pozitivnu retoriku prema bilo kom akteru, najčešće prema EU i NATO-u, to će se reflektovati direktno u istraživanjima javnog mnjenja.

I to se jasno vidi, recimo, u 2020. godini kada počinje pandemija koronavirusa, dakle, predsednik Vučić i cela vlada počela je da bude izrazito vokalna protiv Evropske unije i tada u istraživanju javnog mnjenja mi smo, vidimo, zabeležili najniži postotak verovanja građana Srbije da je Evropska unija doprinosi finansijski građanima Srbije. Drugim rečima, da je u centru tome ko najviše pomaže Srbiji bila Kina, pa Rusija, pa tek onda na trećem mestu je Evropska unija, što je direktna posledica propagande predsednika Vučića od januara, odnosno od februara te godine do nekog septembra kada su došle pretnje od Evropske unije.

U drugom delu godine menja retoriku, da bi već sledeće godine u istraživanju javnog mnjenja se to vratilo na one cifre koje smo videli 2019. godine. Drugim rečima, Aleksandar Vučić je uradio apsolutno sve, zajedno sa svojom vlasti, otkad je došao na vlast 2012. godine sa Tomislavom Nikolićem i zatim Dačićem koji je bio premijer, pa zatim dve godine kasnije prvi potpredsednik vlade, zamenio je mjesto sa Vučićem. Uradio je sve protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji.

Dakle, odlagao je bilo kakve reforme različitim obrazloženjima, najčešće pitanjem Kosova, odnosima u regionu, kad god mu je bilo potrebnan neki incident da skrene pažnju sa toga da Srbija ne usvaja zakone i da ne primenjuje zakone koje garantuju slobodu građana, slobodu medija, vladavinu prava, borbu protiv korupcije. On je izmišljao negativne odnose, jednog meseca sa Hrvatskom, pa sledeći haos onaj koji je bio u Srebrenici, odnosno u Potočarima prilikom održavanja komemoracije, pa se o tome pričalo mesecima. Drugim rečima, on je maher u tom marketinškom, propagandskom smislu da skreće pažnju od najvažnijih tema, a to su – kako građani Srbije žive i kako se odnose prema zemljama u regionu.

„MI SMO JEDNO NEPISMENO, VRLO AUTORITARNO DRUŠTVO“

Tako da ćete videti da od dolaska Aleksandra Vučića do danas pada podrška građana Srbije i EU, da ta strategija vlade Srbije o priključivanju EU, gde bi trebalo ministri da komuniciraju činjenicu da Srbija dobija preko 200 miliona evra godišnje od EU, da se to namerno ne radi, štaviše da visoki članovi vlade, ministri i predsednik negativno govore o EU i kad god mogu da to urade, a istovremeno svi mediji koji su pod kontrolom režima, uključujući sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, imaju vrlo često vesti i reportaže koje dolaze iz EU, vrlo često u negativnom ili neutralnom tonu, nikada pozitivnom ili vrlo retko pozitivnom, a sa druge strane vrlo pozitivno dolaze vesti iz Kine ili iz Rusije. Što sugeriše da, ono što sam na početku i rekao, da mi tim istraživanjem javnog mnjenja najčešće merimo zapravo nivo propagande vlasti, a ne toliko šta građani misle o tome.

Pogotovo kada se to stavi u kontekst da manje od 15% građana Srbije ima visoko obrazovanje. Dakle, mi smo jedno nepismeno društvo koje je vrlo autoritarno i to sva sociološka istraživanja pokazuju.

Dakle, nama je važno da imamo jednog vođu koja će nam reći kako ćemo razmišljati, a onda će on iskoristiti svoju propagandnu mašineriju – od Radiotelevizije Srbije – nadalje, o tome da oblikuje te vesti, najčešće ponavljanjem stvari kao papagaji, jer su vrlo svesni tog sociološkog i psihološkog istraživanja da ljudi zaista imaju problem da naprave razliku između istine i da im je nešto poznato. I sada kada vi ponavljate to da je Evropska unija nije radila dovoljno, da nas oni ucenjuju, da nam non-stop daju nove uslove, iako to apsolutno nije tačno, kada vi to non-stop ponavljate, onda ljudi počinju da veruju u to, zato što im je to poznato, već su čuli sa različitih strana, od različitih ljudi te informacije i onda počinju polako u to da veruju.

Odnosno, što hoću vam kažem, „žaba je skuvana“ i baš će biti teško da se javno mnjenje u Srbiji popravi zbog činjenica koliko lažnih i manipulitivnih informacija u odnosu Srbije i Evropske unije, pogotovo u odnosu Srbije i NATO-a, postoje.

I sad tu bih dodao samo još jednu stvar koja mislim da je dosta važna, da uprkos toj ogromnoj propagandi, sutra kada bi bio referendum za članstvo Srbije u Evropskoj uniji, referendum bi bio pozitivan, zato što bi nekih 38-39% građana reklo DA, 33% građana bi reklo NE, otprilike bi izašlo maksimum 68% građana, a to je vrlo polarizujuće pitanje, tako da je to otprilike maksimum koliko ljudi u Srbiji mogu da izađu na izbore i uprkos tome prošao bi referendum. Ali sad bih vam rekao da u poređenju sa 2009. godinom kada Srbija podnosi zahtev za članstvo u Evropskoj uniji i kada dobijamo viznu liberalizaciju u decembru 2009. godine, tada je podrška bila 72%. Što govori o tome da ova vlast ne samo da ne želi lično, nego i radi na tome da ni građani Srbije to ne žele. Ali i pored toga prošao bi referendum i građani, preko 60% građana i dalje veruje da je dobro da Srbija dobro sarađuje sa Evropskom unijom.

Vrlo rijetko se može u medijima u Srbiji, doduše mediji su uglavnom pod kontrolom režima Aleksandra Vučića, pročitati informacija da velika većina kompanija koja radi u Srbiji zapravo dolazi iz Europske unije. I da bi, zapravo, eventualnim povlačenjem tih kompanija jednog dana, tu nastala jedna ogromna rupa. Znaju li građani u Srbiji dovoljno o tim činjenicama?

-Nije u prilogu vlasti da se to stavi u tu perspektivu, da izolacija društva znači siromaštvo. Vlast to vrlo dobro zna i koketira, zateže kad god može, a kad dobije veće packe od EU ili Washingtona, onda smanjuje retoriku. I vrlo dobro znaju oni koje su im granice.

Ono što je problem Evropske unije jeste da u većini država članica Evropske unije imaju redovne izborne cikluse i Vučić na to računa. Da će pritisak od nekih zemalja članica EU prema Srbiji trajati godinu, dve maksimum, i da će onda oni ući u izbornu godinu i da se više Srbijom neće baviti. Jer Srbija, kada pogledate globus, zaista je nebitna zemlja na globalnom nivou, a ne toliko bitna zemlja na evropskom nivou.

Najvažnije je da Srbija ne pravi problem. I mnogi će u Evropskoj uniji reći OK, vaš izbor da li ćete postati članica Evropske unije ili nećete, ne morate ako ne želite, ali nam je važno da ne pravite problem i nama je sasvim ok da vi imate stabilokratiju. Ako vi hoćete da pravite problem u svojoj zemlji, pravite, baš nas briga, samo nemojte da pravite na nivou da mi moramo tim da se bavimo.

I to je jedna škola razmišljanja o Evropskoj uniji koja je u ovom trenutku verovatno dominantna. Jer niko neće da ugurava Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, ili bilo koju drugu zemlju iz regionu u Evropsku uniju. Vama je data prilika, 2001. godine vam je rečeno u Solunu da imate perspektivu, a stavljeno vam je šta treba da uradite. Vi uporno pokazujete da ne radite i svake godine smišljate razloge zašto nešto niste uradili. Ali uporno ne radite.

Dakle, niko nije stavio ni jedno novo slovo na Evropski put bilo koje zemlje u regionu, uključujući Srbiju. Znači, to je sve jasno. Svi kriterijumi su jasni, ali vi iz nekog razloga to ne želite da sprovedete.

Tako da Vučić, to je sada konačno svima jasno, nema nikakvu nameru da sprovede reforme. Dakle, jedna od tri najvažnija pitanja su borba protiv korupcije, organizovanog kriminala i rešavanje pitanja odnosa Beograda i Prištine. U ovom trenutku Beograd gotovo da ništa nije uradio u poslednjih pet godina, što se i reflektuje činjenicom da ni u junu, a ni u decembru, nisu otvorena nova poglavlja.

Prvi put od kad Srbija pregovara i prvi put u izveštaju Evropske komisije od 2006. godine imamo nazadovanje, iskorišćena reč „nazadovanje“ u odnosu Srbije i EU, i to bi trebalo da zabrine gotovo sve ljude koje bi želeli da sutra vide Srbiju kao punopravnu aktivnu članicu EU.

Vi ste diplomirani politolog, kako ocjenjujete vanjsku politiku Srbije? Kako ocjenjujete, zapravo, odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini?

-Taj odnos je vrlo ambivalentan. S jedne strane, ćete se prikazivati prema BiH kao da ste garant Dejtonskog sporazuma i da garantujete za bezbednost i celovitost BiH, a s druge strane, iz dnevno-političkih razloga ćete koketirati sa Republikom Srpskom, entitetom u BiH, pa se pojavljivati na neustavnom prazniku i na njegovoj proslavi, finansirati ili najavljivati finansiranje itd. Pa ćete onda, sa druge strane, najavljivati finansiranje nekakvog aerodroma u BiH iako postoje značajno ključni problemi u Srbiji na raznim stranama, uključujući to da li imate dovoljno grtalica da sklanjate sneg. To vam govori da nema nikakve strateške niti vizionarske spoljne politike Republike Srbije.

I to ne kažem samo ovako paušalno, nego Srbija, verovali ili ne, nema ni nacionalnu strategiju spoljnih odnosa. Jedna je od retkih zemalja koja to nema, pogotovo jedina demokratska zemlja koja to nema. Upravo iz tog razloga zato što se spoljna politika ne vodi strateški nego se vodi tim šibicarenjima u dnevnoj političkoj borbi – vi hoćete nešto malo više da ućarite za sebe i svoj blizak krug ljudi, da se na neki način malo više obogate. Pa ćete vi od predsednika čuti i Kina, i Rusija, i Amerika, i Evropska unija su strateški partneri Srbije.

Srbiji strateški partner nije očigledno samo Obala Slonovače jer, malo-malo, mi potpisujemo nekakve strateške saradnje i sporazume sa nekim zemljama. I onda, ako su vam svi strateški partneri, onda vam niko nije strateški partner. I to je suština politike predsednika Vučića.

On se drži onoga u čemu je najbolji, a to je da bude potpuno nepredvidiv i kao takav on nije partner nikome, a u ovom trenutku nije partner ni Kini, ni Rusiji, ni Evropskoj uniji, ni SAD-u, budući da su pre neki dan usvojili i u parlamentu SAD-a zakon o Zapadnom Balkanu, gde manje-više poimence pominju Srbiju kao jedan od ozbiljnih problema. Činjenica da Srbija nema ambasadora SAD-a već sada više od godinu dana govori o tome šta Bela kuća misli o predsedniku Vučiću i njegovoj zemlji.

Ako vam 75% svega što proizvedete za izvoz ide prema Evropskoj uniji i isto toliko sve što uvezete dolazi iz Evropske unije, ako vam je Bosna i Hercegovina daleko veći ekonomski partner od Rusije, kako je moguće da ne favorizujete taj odnos u odnosu na Rusiju?

A kada bi se u ekonomskom odnosu oduzela Naftna industrija Srbije, mi sa Rusijom imamo samo još neke jabuke i kruške, gotovo da nema ništa što ide ka Rusiji ili dolazi iz Rusije. Dakle, to se radi samo na tom nekom potpuno ličnom utisku, da li ja želim time da se bavim ili ne želim, ne vodim se podacima. Nauka je nebitna, nebitni su odnosi među ljudima, najbitnije je očigledno kako će on ili neke firme oko njega koje su ga dovele na vlast da se održe i da u određenom trenutku zarade pare. Sledeće nedelje najavljen je dolazak evropskih poslanika iz EU parlamenta koji dolaze na monitoring Srbije, da razgovaraju sa ljudima o slobodi medija, o slobodi izbora, budući da smo to izgubili posle 2000. godine kad smo svrgnuli Miloševića.

Mislili smo da smo se izborili za demokratiju i slobodne izbore, pa su poslednja tri izborna ciklusa pod Vučićem pokazala da smo mi daleko od toga da možemo da imamo tako slobodne izbore. I u to vreme, umesto da predsednik, premijer i svi budu tu da razgovaraju sa ljudima, da ih razuvere u te njihove impresije, predsednik odlazi u Abu Dhabi, predsednica Skupštine ne znam gde, a premijer Macut, koji je u suštini potpuno jedna nebitna politička figura, nažalost, iako Ustav kaže suprotno, je pitanje da li će se s njima sastati.

Što vam govori da, iako u ekspozeima svih premijera, od premijera Đinđića do danas, prvi nacionalni interes su reforme koje vode ka članstvu u EU, ako vi ne poštujete taj svoj prvi nacionalni interes, onda možete da mislite kakav vam je stav u spoljnjoj politici prema ostalim nacionalnim interesima.

Tako da je predsednik Vučić tu kada treba da se destabilizuje region, kada treba da se destabilizuje Bosna i Hercegovina, zajedno sa njegovim drugom Dodikom, koji često želi da „fristajluje“, pa često radi stvari na svoju ruku, pa nekada nama deluje da okreće leđa Vučiću, ali budući da su tu uvek transakcionalni interesi mnogo važniji od bilo kakvih drugih, uvek se to sve parama i nekim drugim uslugama rešava, tako da u većini slučajeva deluje da su na istom tragu.

S obzirom na refleksiju politike službenog Beograda prema Bosni i Hercegovini, Banjoj Luci posebno, koja se u zadnjih 30 godina uvijek ponavlja, te s obzirom da Beograd ne priznaje presude Međunarodnog tribunala u Haagu, ne priznaje genocid u Srebrenici, ratne zločine, a na koncu, ne priznaje ni Kosovo kao suverenu državu, iako na Kosovu živi manje od 10% srpskog stranovništva. Da Beograd šalje delegacije na proslave neustavnog dana Republike Srpske konstantno iz godine u godinu i na taj način ne poštuju institucije Bosne i Hercegovine, mislite li da bi odlaskom režima Aleksandra Vučića moglo doći do promjena i zaokreta u politici Beograda prema Bosni i Hercegovini?

-Mislim da je taj nacionalistički narativ koji je apsolutno dominantan u našem društvu poslednjih nekoliko decenija, neko bi rekao i više od jednog veka, dakle od radikala iz početka 20. veka pa sve do danas, da je taj dominantan narativ u našem društvu toliko sveprisutan da mi je teško da poverujem da bi bilo koja politička opcija u Srbiji mogla da bude pobednica i da sama formira vlast koja bi vodila drastičnom zaokretu u odnosu prema zemljama u regionu, uključujući Bosnu i Hercegovinu. U to ime vidimo i kako su stavovi u određenom delu opozicije i tu ne mislim samo na desno orijentisanu opoziciju, formalnu opoziciju od radikala pa do Demokratske stranke Srbije, Dveri, Zavetnika…, dakle ne pričam o desno orijentisanim, pričam o levom centru, kako bih nazvao, dakle deluje da i u tim strankama dominiraju stavovi o kojima govorite.

Da se negira realnost na Kosovu, da se negira realnost i posledice raspada bivše Jugoslavije, da se negira genocid u Srebrenici, ne samo genocid u Srebrenici nego generalno zločini kao takvi, a da se istovremeno slave ratni zločinci zato što taj narativ u kome se pravi koalizacija da svi su radili zločine i oni su ubijali naše, mi smo ubijali njih, ali vidi njihovi, oni čuvaju svoje, a mi moramo isto da čuvamo svoje, taj bolesni narativ ozbiljno opterećuje društvo da se zaista suoči sa našom bliskom prošlošću. Dakle, da je to bila jedna ozbiljno pogrešna politička odluka i da je cena te pogrešne političke odluke, zemlja raspadnuta na šest delova, na šest republika i jednu zvezdicu, i da ta zvezdica postaje sigurno nezavisna od Beograda, da će postati zemlja, to će nama očigledno samo vreme pokazati. Tako da sumnjam da bi sutra moglo da dođe do neke korenite promjene i to je tužno imajući u vidu da je sada, ove godine, 31. godina od genocida, a ulazimo u 35. godinu od početka rata, što je bilo otprilike dovoljno vremena za početak pomirenja sigurno između Francuske i Nemačke.

I neki ljudi zaista smatraju da su to neki procesi dugog trajanja koji zahtevaju da se na tome radi, ali i da prođe neko određeno vreme, da se napravi neka distanca i da dođu generacije koje će početi da postavljaju pitanja svojim roditeljima ili njihovim roditeljima „Gde su bili i šta su radili 1990. godine“?. Mislim da ono što je ozbiljan problem u našem društvu jeste da vi nemate dovoljno informacija, zaista, i pored toga što je vreme interneta i sve je dostupno na nekoliko klikova, opet određene informacije kao što su svedočenja iz Haaga, osuđeni ratni zločinci, opisi njihovih zločina i dalje nisu dostupni većini ljudi.

Poslednji put kada smo mi imali na nacionalnom servisu video Škorpiona gde ubijaju nevine Bošnjake, tinejdžere u Bosni, bilo je pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića i njegove kamarile i tu se nije ništa drastično promenilo jer meni deluje, ne samo da je gospodin Vučić i ta ekipa oko njega, gospodin Dačić, da su bili direktni učesnici ratova 90-ih, oni su bili na vlasti u tom trenutku.

Oni su besni jer su kao navodno samo Srbi osuđeni, iako to takođe nije istina, nego je samo deo propagande koja pomaže vlasti da to pitanje uvek iskoriste kao oružje u kampanji za izbore, ali i u odnosima i sa Bosnom i sa Hrvatskom i sa Kosovom i drugim zemljama.

Tako da, nažalost, verujem da se tu neće ništa drastično promeniti još neko vreme sigurno, ali moram da kažem da danas govoriti u Srbiji otvorenije o tome šta se dešavalo u Bosni i Hercegovini, da ima više glasova, pre svega u civilnom sektoru, ali i u delu opozicije, pre svega evropsko-orijentisanoj opoziciji koja ne samo da govore o tome šta se dešavalo, nego se i pojavljuju i u Potočarima i u emisijama gde govore o tome da se mora preuzeti odgovornost za zločine koje su učinjeni.

Ja sam deo te generacije koja se zalaže za to da naš odnos prema Bosni i Hercegovini treba pre svega da razumemo, da zatražimo za oprost, da probamo da se iskupimo i da učimo generacije u budućnosti i da se takav bolesni um više nikada ne pojavi ako je to moguće. Nažalost, ja dolazim iz Kragujevca gde je 21. oktobra pobijeno hiljade mojih Kragujevčana, najviše dece, odnosno ljudi iz škole, učenika. Ja sam rastao uz slogan „Svetu su dovoljne jedne Šumarice“, ali očigledno nisu bile dovoljne. I to je nešto što mene i mnoge oko mene ozbiljno potresa.

I kada sam se ja prvi put susreo sa pričom o Bosni i o ratu u Bosni, ja nisam imao nikoga u porodici koji je poginuo, niti je učestvovao u ratu u Bosni, niti u bilo kom drugom ratu, ja sam prvi put čuo za tako nešto 2005. godine. Dakle, deset godina pošto se nešto desilo i sigurno par godina od kada sam ja dovoljno stasao mladić da mogu da razumem to ljudsko zlo.

Tako da s jedne strane je potrebno više o tome da se govori. Znam da je danas mnogo manje netrpeljivosti između našeg i naroda koji žive u Bosni i Hercegovini zbog velikih kontakata koje smo imali na početkom 2000. godina. I to pre svega, nažalost, zahvaljujući civilnom sektoru. Da su vlasti radili na tome, mi bismo bili mnogo bliže nekom suštinskom pomirenju.

Sada mi deluje da smo i dalje na nekom početku.

(Slobodna Bosna)