Eto, toliko su nas zastrašivali turskim scenarijem (tzv. državni udar) koji samo što nas nije strefio, a na kraju se u Turskoj desio – srpski scenario. Izborna komisija se ne obazire na primedbe o neregularnosti i priznaje čak i glasačke listiće bez pečata. Srećom pa ne mogu nas da optuže i za posledice referenduma – ukidanje premijera, umanjivanje značaja skupštine i davanje neograničenih ovlašćenja predsedniku. To ovde tek treba da se desi.

Ali, ne samo da smo izbegli scenario na koji su brojni toliko puta upozoravali nego je počeo da nam se dešava scenario koji su isti ti brojni skrivali od nas. Severnokorejski scenario. Po kojem više nije dovoljno samo javno hvaliti vođin lik i delo nego se to mora raditi strasno i glasno, kao što to čini ona spikerka državne, ujedno i jedine, televizije. Severnokorejske, ne naše, naravno.

No, dok se naši spikeri državne televizije za sada još i dobro drže, gosti u televizijskim studijima su sve egzaltiraniji. I to ne samo funkcioneri vladajuće ili koalicionih stranaka, nego i analitičari, profesori univerziteta, profesionalci raznih fela. Kao da im je neko zabranio staloženost, a naredio „uzbuđavanje“. Više nije dovoljno braniti vođu od nevidljivih (i bukvalno medijski nevidljivih) napada nego to sad mora da se čini brže, jače, bolje, po cenu života. Ne života onoga koji „brani“, naravno, njegov život je osiguran. A cena života onog od koga se vođa brani je – pa, dosta jeftina. Gotovo da ništa ne košta, a svakako ne košta onog koji na te tuđe živote tako poletno atakuje.

Ono što je ranije radio samo premijer (mahanje odštampanim tvitovima i fotografijama, prozivanje ljudi imenom, prezimenom, detetom, roditeljem…) sada je postalo opšte mesto svih koji u njegovo ime nastupaju po nacionalnim i lokalnim televizijama. Jer je i to merna jedinica vođoljublja. Ko više meta zapljune – taj je veći vođoljub.

Bitka se vodi i na internetu, tom prokaženom mediju koji je svim ostalim predsedničkim kandidatima „dao“ mnogo veći prostor nego premijeru. („Dao“ je premijeru još i veći, ali on baš to i zamera.) Osim standardnih uvreda i pretnji koje redovno dobijaju i poznati i anonimni, sve češće se pojavljuju i lažni nalozi sa kojih navodni demonstranti pozivaju na nasilje, zbog čega su sad vođoljupci kao „prinuđeni“ da im na kontramitingu pokažu njihovog boga.

To mahnitanje je uzelo toliko maha da je morao da reaguje ministar policije. Hitno je sazvao vanrednu konferenciju za medije. Ali ne zato da bi sprečio dalje verbalno i fizičko nasilje (niti da bi objasnio kako sme policija da bez sudske odluke traži sve zdravstvene kartone sa famoznim F dijagnozama) već da bi komentarisao jedno bezbednosno neinteresantno lice. I njegovu medijima neinteresantnu konferenciju. Na kojoj je on, Saša Janković, po rečima ministra policije, zaveo medijski mrak i diktaturu kakvu on, ministar policije, još nije video.

E, sad, da li nije video zato što nije znao gde treba da gleda ili zato što je toliki mrak da se ništa ne vidi, nije nam rekao.

(Peščanik)