U ovoj našoj slatkoj maloj izvrnutoj torti kojoj dno na vrhu stoji, vlast je zavapila da vlast učini nešto i spreči društvene mreže da lažnim vestima uznemiravaju vlast. Pa će vlast, na učestale apele najviših organa vlasti, doneti nove zakone kojima će širenje tih lažnih vesti biti onemogućeno a bogami i strogo kažnjivo.

Za one koji se ne razumeju u zakone ove zemlje, vlast je već izdala jasno uputstvo šta jeste, a šta nije lažna vest. Pod jedan, sve vesti se dele na lažne i – važne. Sve vesti koje izazivaju uznemirenje vlasti su po definiciji lažne. Sve vesti koje emituje sama vlast, ma koliko da su izmišljene, uznemirujuće ili nebitne su – važne.

Na primer, vest da je predsednik države iz čista mira (i čistog samoreklamerstva) otišao u posetu jednoj porodici – jeste važna. Ali je još važnije objaviti da tokom te posete predsednik države nije mogao da se opusti jer su društvene mreže brujale o tome da je nestao jedan novinar, da voda iz vodovoda nije za piće i da protesti blokiraju saobraćaj. A sve su to, kako je predsednik objasnio – lažne vesti. Jer, opet po predsedniku države: novinar je ”živ, zdrav, ne može biti zdraviji”, kao uostalom i česmovača (gradonačelnik čak tvrdi da ”čim poteče iz slavine ona je ispravna“), a ”benzin je kvalitetniji nego onaj koji ima veću cenu” (što i nije neki argument jer protesti i nisu zbog kvaliteta već zbog cene).

Druga razlika između važnih i lažnih vesti je u tome što važne vesti emituju povlašćeni distributeri, dok lažne vesti emituju – svi ostali. Na primer, ako ovlašćeni da objave stave u svoje udarne vesti priče o tome da je zbog blokade puteva (nepostojeća) trudnica imala spontani pobačaj, da opozicija sprema krvave sukobe na ulicama i da treći svetski rat počinje u četvrtak – to nisu lažne vesti. Jer su uznemirile samo najširu javnost, ali ne i najužu vlast.

Dok, nasuprot njima, objave po društvenim mrežama da goloruko građanstvo tu i tamo protestuje (a o čemu su povlašćeni distributeri vesti izveštavali skromno, u krugu porodice) moraju biti sankcionisane, a anonimni emiteri tih objava otkriveni i uhapšeni zbog uznemiravanja vlasti. Iako građanstvo nije emiter vesti, a mediji kojima je to osnovna delatnost – jesu. Ali će policija svejedno ulaziti u trag svim nepoznatim Radio Milevama, a neće se baviti poznatim (i policiji odranije poznatim) urednicima i vlasnicima visokobudžetnih i dalekosežnih medija. Jer vlasnike i urednike tih medija štiti, doduše nepisani – Zakon o zaštiti zbunjivača.

A ako se građanstvo ne uzme u pamet, vlast će morati da pribegne oštrijim sankcijama i – blokira društvene mreže. Da ne ometaju više ovo zlatno doba. Od kojeg, po ustaljenom običaju vlasti, videsmo samo maketu, ali kako pa i da se uspostavi kad svakog dana bar po jedan neverni Toma napiše nešto na tviteru.

(Peščanik)