Ovih dana smo imali priliku da gledamo, direktno i reprizno, kako država namerava da se obračuna sa teroristima koji bi potencijalno mogli da napadnu građane. Da li i kako namerava da se obračuna sa onima koji, ne potencijalno nego konkretno, već terorišu građane – nismo gledali. A i nećemo.

Pokazna vežba, nazvana tako jer je pokazala kako ćemo mi teroristima pokazati njihovog boga samo ako pomisle da nas napadnu, bila je prilika i da čujemo šta misle objekti te zaštite – građani. Pokazani građani bili su jednodušni u oceni da smo mi sigurna zemlja, po mišljenju jednog čak i najsigurnija na Balkanu i svetu jer imamo ovakvu vlast, ovakvu vojsku i policiju i – jer su Srbi gostoljubiv narod. Ako mislite da je upravo odgledao taktičku vežbu ”kako teroriste razoružati pogačom i solju”, varate se. Čovek samo više veruje svojim vlastima (koje mu mesecima prepričavaju kako smo mi najgostoljubiviji) nego svojim očima.

Gotovo u isto vreme dok je država demonstrirala silu, glavni urednik tabloida je na bratskoj televiziji javno demonstrirao svoju nemoć – nemoć da dopre do premijera i lično ga upozori da mora pod hitno da proširi svoj spisak onih koji mu rade o glavi i fotelji jer je nedopustivo da premijer uvek pominje jedne te iste, a izostavlja ove druge. Začudo, činjenica da je i sam izvršio teroristički akt – jer je širio strah i sejao paniku kad je tvrdio kako će sledeće nedelje sigurno biti izvršen državni udar (neparnim danima, da znate zbog prevoza) – nije alarmirala antiterorističke jedinice.

Nije alarmirala ni premijera – što smo lepo videli još iste večeri kada je i on sam širio strah i sejao paniku prekidanjem TV Dnevnika. Dramatično iščekivanje da izađe pred kamere (praćeno tišinom iz studija) i napeto čekanje da kaže zbog čega nam se obraća, završilo se – po običaju ničim bitnim. Osim ukoliko premijerove naznake da ”i kad bih mislio, ne bih rekao” i ”nadam se da ste pročitali između redova” ne proglasimo bitnim saopštenjem.

Ništa bitno nije imao da kaže ni na temu najavljenog državnog udara, osim ukoliko najavu da će odgovoriti ”nekima koji su se zaigrali” ne prevedemo kao: ”nisam mu rekao da kaže kako ja ne znam da se sprema državni udar”.

Ništa bitno nam nije saopštio ni RTS, osim što je i on, prekidanjem i ustupanjem Dnevnika premijeru, proširio strah – strah da bismo i na javnom servisu mogli dobiti reality. Možda neki koji bi počinjao najavom ”hvala što ste prekinuli sve svoje aktivnosti i što sada strepite očekujući da čujete nešto važno, ali ovo je samo vežba”. A zbog podizanja kulturnog nivoa, mogao bi to da bude neki performans, neprekidni višenedeljni preformans, pod nazivom ”Premijer je prisutan”, na primer.

No, ako baš i nismo videli kako nas vlast brani od onih koji u nama bude stah, videli smo pokaznu vežbu kako vlast brani sebe od onih koji u njoj bude strah. Posle pokazne vežbe zaštitniku građana i novinarima, sada je i članici saveta za borbu protiv korupcije pokazano kako će se provesti ako nastavi da u vladajućoj stranci širi strah od vladavine zakona.

I tako, dok mi od vlasti (svake vlasti!) očekujemo da izvede pokaznu vežbu poštenja umesto što proizvodi i zataškava malverzacije i afere, vlast od nas očekuje da, baš kao onaj građanin sa početka teksta, ne verujemo svojim očima nego – svojim vlastima. Koje nam lepo kažu da su oni jedini i skroz pošteni. I da to ne treba da proveravaju neki novinari, mediji, saveti, poverenici, zaštitnici… jer onda šire strah i seju paniku. U vladajućim i okolnim redovima. Zbog čega će ih vlast tretirati kao teroriste.

(Peščanik)