Nemoj sada, vidiš da vozim; nemoj sada, vidiš da mi se spava; nemoj sada, čuće nas deca… Ili, kako je to lepo sročio nekadašnji ministar policije: Zar u noći kad gori Hilandar vi me pitate za obijanje trafike u mladosti? I, mada je i sam vrlo dobro znao da ni postavljanje ni prećutkivanje pitanja ni na koji način nije moglo niti da rasplamsa niti da ugasi vatru u Hilandaru, nije se libio da požar na Svetoj gori iskoristi kao viši cilj koji opravdava niska sredstva.
I nije bio ni prvi ni poslednji. Tito je decenijama imao svoj ”Hilandar” – zar sada kad gradimo socijalizam kao prelaznu fazu u komunizam, a spoljašnji i unutrašnji neprijatelj ne spava, vi biste da pitate za demokratiju? Milošević je imao: zar sad kad su ugroženi Srbi? Koštunicin ”Hilandar” je bio: zar sad kad nam otimaju Kosovo? Tadićev: zar sad kad smo na pragu evrointegracija, a radikali nam dišu za vratom (čime je, upkos izbornom sloganu da život ne može da čeka, ipak privoleo neke nevladine organizacije i medije da ne talasaju).
Ova vlast, budući naprednija od svih prethodnih, ima i prigodno više svojih ”Hilandara” – posle poplava i bolnih reformi, nebrojenih pokušaja destabilizacije spolja i iznutra, stiglo je – ”prelivanje” terorizma, koje ponovo zahteva bespogovornu sabornost i odlaganje neugodnih pitanja. Zar sad kad vreba opasnost od terorizma vi biste o demokratiji?
Predsednik države je, kroz usta zaposlenih u kabinetu, optužio ”švajcarsko-nemačke vlasnike” i novinarku ”rođenu u Prizrenu” za ugrožavanje bezbednosti ”naročito u ovoj bezbednosnoj situaciji”, samo zato što su pokušali da saznaju stambeno stanje predsednikovog mlađeg sina (takođe javnog funkcionera!). Što jes’ jes’ – možda on jeste predsednik svih građana, al’ nije otac sve dece.
Predsednik vlade je takođe iskoristio reč ”bezbednost” u pozivnicama za iznenadni sastanak sa nevladinim organizacijama (koje se inače ne bave bezbednošću). Kako je to lepo primetio Marko Somborac, sledeći sastanak će biti sa karikaturistima. Možda baš sa obrazloženjem da treba da zbijamo redove, a ne šalu? Na šta nas je premijer već pozvao (na zbijanje redova, mislim) kada je, komentarišući rehabilitaciju Dragoslava Mihailovića, upozorio da nam ne trebaju podele jer su nam sada ”više nego ikada potrebni sloga i jedinstvo građana”.
Ovu novu ”bezbednosnu politiku” prigodno je podržao i predsednik skupštinskog odbora za bezbednost upozorivši da sadašnji zakon daje ombudsmanu ”preširoka ovlašćenja na uštrb zaštite nacionalnih interesa”. Ovlašćenja bi valjda trebalo smanjiti na – kako to voli da kaže predsednik drugog skupštinskog odbora – udruženje pčelara.
Istina je da nikada nije zgodno vreme za demokratiju i istina je da uvek negde gori neki Hilandar. Ali je istina i da bezbednost države, nacije i svakog od nas ponaosob, ugrožavaju bezumni, a nesankcionisani postupci nekompetentnih ljudi u vlasti, a ne to što nevladine organizacije, mediji, nezavisna kontrolna tela istražuju te postupke i zahtevaju odgovornost. Jer, bezbednost postradalih u poplavama ili u helikopteru nije ugrozio zahtev javnosti da se utvrdi odgovornost nego baš neodgovornost. Kao što nacionalnu bezbednost ne ugrožavaju ovlašćenja ombudsmana da kontroliše, već naprotiv – težnja vlasti da bude nekontrolisana.
U trenutku kad sud nije uvažio ”situaciju” koja je bila odmah posle rata, nego je rehabilitovao Dražu zbog nepoštovanja demokratskih procedura, od nas se traži da uvažimo ”situaciju” i odustanemo od demokratskih procedura. A niko nam ne garantuje da će se tražiti i naša rehabilitacija, tim pre što su takvi zahtevi obično motivisani povratkom imovine, a ne ugleda.
(Peščanik)