Taman smo pomislili da se opozicija ujedinila i organizovala da smeni vlast kad ono – vlast se ujedinila i organizovala da smeni opoziciju. Da stvar bude gora, u tome nema ničeg čudnog. Dobro, ima mnogo čudnog, ali nema ničeg za čuđenje. Jer ovde više ne bi bila vest ni da čovek ujede psa. Dapače, ljudi su toliko besni da je pravo čudo što odavno već ne ujedaju. Za razliku od njih – vlast je još bešnja. I ujeda gde stigne. A stiže na sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i u sve tabloide, zaposeda intervjue i autorske tekstove, svaku informaciju pretvara u vest o sebi i postaje vest umesto vesti.

I svako normalan bi pomislio da je to idealna situacija za jednu vlast. Ali ne i naša vlast. Po onoj narodnoj da zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu – da smeni opoziciju, obaranje opozicije je trebalo da, kao uostalom i sve ostalo, izvede niko drugi do predsednik vlasti. On je, po rečima ministra policije, baš planirao da govori na protestnom mitingu ali mu je bilo ispod časti da se obraća tako maleckom skupu te će svoje planirano obraćanje ipak sačuvati za svoju planiranu publiku, onu kojoj se dele linč paketi u kojima su fašizam, silovanje i nasilje opozicije.

Ovoj drugoj, neplaniranoj publici vlast je oduzela autobuse i mobilne klozete, a dodala obilno zalivane blatnjave travnjake i obratila joj se samo preko malih ekrana i to onim svojim državničkim: je’n, dva tri, sve što kažeš to si ti, uta-ta!

No, pošto joj takvo obraćanje nije bilo dovoljno, vlast je ipak morala da izvede i državni udar. Da bi sprečila najavljivani državni udar opozicije. Koji je samo vlast najavljivala. I koji, po definiciji, samo vlast i može da izvede.

To zaposedanje na prepad republičkog parlamenta i lokalnih uprava (a naročito onih tri u kojima vlast nije na vlasti) moralo je da se desi ne zato što je vlast takva kakva je (mada i zato što je ova vlast takva kakva je) već i da bi se nekako popunila praznina u programu koja je nastala kada su, prvo ministar vojni i gradonačelnik umesto gradonačelnika Beograda, a zatim i brojni poslanici i odbornici – zakazali pa otkazali štrajk glađu. Koji je najavljivan kao „jedini civilizovan odgovor vlasti na nasilje opozicije“, a zatim odložen na neodređeno vreme, ali zasigurno ne zato što se vlast setila i drugog civilizovanog načina jer nije.

Iako je taj štrajk glađu postao svetska vest (i to pod oznakom „nije lažna vest“) i iako je mogao biti uspešan (pa jednom je već pomogao ovoj vlasti da smeni vlast, što ne bi pomogao i sada da smeni opoziciju) ni ovaj državni udar nije prošao bez rezultata. Zaverenici koji su ga izveli su već sutradan objavili da su zaposednute parlamente sačuvali od upada opozicije. Čudi samo što nisu dodali i da su zemaljsku kuglu sačuvali od upada Marsovaca.

(Peščanik, Foto: mc.rs)