Postalo je normalno – ne, postalo je uobičajeno, kao što i prebijanje u porodici može da se uobičaji ali nikada ne postane i normalno – dakle, postalo je „normalno“ da ne dobijete kaznu za divlju gradnju, ali da dobijete kaznu što ste očistili divlju deponiju, da se lekarski pregled čeka godinama, a inspekcijski nadzor nad svim mostovima dužim od sto metara navodno obavi u samo jednom radnom danu, da vlast ne ruši nelegalni objekat u zaštićenoj zoni, a da se svako malo obruši potporni zid na takozvanom koridoru, da ne možete da odbijete nezakonito nametnutu platnu karticu, ali možete da ozakonite dokazano plagirani doktorat…

A kad stvari tako stoje, onda je „logično“ i govoriti da je narod spreman da ratuje za Kosovo ali ne sme da iskaže podršku vlastima jer se boji odmazde jednog predstavnika crkve, dve direktorke nevladinih organizacija i nekolicine opozicionara. I to opozicionara koji ništa ne rade osim što se brčkaju u skupocenim letovalištima, ali su ipak „naterali“ nemačku kancelarku da bude protiv „razgraničenja sa Kosovom“.

U takvoj zemlji naravno da je onda moguće i zahtevati bezrezervnu podršku za predlog koji se oteže kao Đekna, još ga niko nije obnarodovao, a ka’ će ne znamo. Ali vlast svejedno traži da svi stanemo jedinstveno uz predsednika države iako on sam uporno govori da ne zna „rešenje za Kosovo“. On samo „želi da u istoriji ostane upisano da je pokušao da reši problem Kosova“, što je ujedno valjda i jedino mesto u istoriji koje je već prebukirano – ne samo da su pokušavali svi koji su vodili i Srbiju i Jugoslaviju nego smo i u najnovijoj istoriji imali predsednika koji je to pokušao, ali je njegov pokušaj (Nikolićeva „Platforma za Kosovo“) ostao u fioci tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika države.

Predsednica vlade, koja takođe kaže da vlada nema zvaničan stav o Kosovu, isto je zatražila da građani „stanu iza hrabrog i odvažnog Vučića“. (Hrabar i odvažan, zar to nisu sinonimi ili joj se činilo da jače zvuči?) Ona doduše, za razliku od tzv. „gradonačelnika sa Kosova“, ne preti da će „biti primorana da potraži po kućama i vilama“ one koji ne stanu iza hrabrog i odvažnog iako je predsednik države u svom najnovijem zaposedanju TV Dnevnika lepo objasnio da to nije pretnja već samo nespretna izjava. Jer je valjda normalno da banete u kuću onome ko se ne slaže sa vašim mišljenjem. Ili da ga sačekate ispred kancelarije, kao Olivera Ivanovića.

Srećom pa su se mnogi odazvali javnom pozivu da se iskaže blanco podrška. Skoro da nema ko se od podržavalaca vlasti nije zapljunuo, a pri tom i pljunuo po svima koji nisu spremni da obožavaju sami „pokušaj“ da se rešava situacija sa Kosovom. Postalo je „normalno“ ne da predsednik države polaže zakletvu građanima već da je građani polažu njemu. I da ko ne položi zakletvu – dobije letvu u glavu.

(Peščanik)