(U pozadini ide prepoznatljivi instrumental iz kultne serije ”Grlom u jagode”.)

Te, 2013. godine, još smo verovali da život jednom mora da počne.

U iščekivanju istorijskog sporazuma sa Kosovom koje je nazvano Prištinom, u UN je održana praistorijska rasprava o haškom Tribunalu koji je nazvan inkvizicijom. Vlada Vojvodine nazvana je takozvanom, doduše drugom prigodom. Tako ju je nazvao Nikolić koji inače ima baš tu titulu – titulu vojvode. Četničkog doduše. No, predsednik je ipak pokazao da je predsednik svih građana Srbije. Na raspravi u UN zdušno je branio Šešelja, svog nekadašnjeg predsednika (partije, ne države, mada su tada imali neke državotvorne ambicije poznate pod nazivom Velika Srbija).

Te, 2013. godine, ozvaničen je izraz ”državni vrh”; po ko zna koji put aktiviran je slogan ”Proleće je, a ja živim u Srbiji”; Srbija je iz inostranstva dobila još jedno polovično rešenje – stigao je dugo obećavani PayPal, ali samo da preko njega plaćamo, a ne i da nam bude uplaćeno.

Srbe na Kosovu branili smo u Briselu, Srbe u Vojvodini autobusima Srba iz ostatka Srbije, dok je Srbija ostala nebranjena.

U Vojvodini je pokušano ”događanje naroda”. Izostao je samo jogurt, po nekima jer je narod osiromašen, po drugima jer je jogurt obogaćen aflatoksinom. Neuspelo događanje organizovala je vlast ne bi li postala vlast umesto da bude opozicija jer oni koji su im inače opozicija neće da siđu sa vlasti. Iznogud (u originalu: ”Is No Good”) oboleo je od šizofrenije (u originalu: schizophrenia).

Održan je 26. Beogradski maraton. Znak za start dao je premijer Dačić (za promenu – u društvu svetski poznatog sportiste umesto svetski poznatog glumca). Neki od prisutnih glasno su ga optuživali za izdaju, neki od odsutnih optuživali su ga da pokušava da prigrabi sve ceremonijalne funkcije. Predsednik Nikolić, inače maratonac ali u trkama za predsednika, nije se pojavio. Ni njegov prethodnik Tadić ove godine nije trčao maraton jer, za razliku od prošle, ove nije raspisao tender za predsednika. Nije trčao ni Trku zadovoljstva jer je i ove, kao i prošle godine, zadovoljstvo tražio na drugim mestima.

Medijsku blokadu na trenutak je probila seks afera iz crkvenih dvora. Da je potrajala možda bi joj tabloidi nadenuli neko manje banalno ime od ranijih ”kofer”, ”banana”, ”diploma”… Možda nešto što više dolikuje duhovnim poslovima, nešto iz Isusovih priča, možda ”Suze sina razmetnoga” kao kod Gundulića ili ”Povratak bludnog sina” kao kod Rembranta, ali pošto je za te nazive neophodno da se sin ponizno pokaje svestan težine svojih dela, afera je ostala bez imena. I bez epiloga.

Te, 2013. godine, državni vrh, koji je dobio mandat da uredi Srbiju, a trošio ga u pokušajima da uredi Kosovo, najzad se vratio kući. Sa sobom je doneo stidljivi paraf na Prvom sporazumu o normalizaciji odnosa sa Prištinom. A onda nije znao šta sa njim da radi. Ni sa sporazumom ni sa parafom. Premijeru D.I, koji je taj paraf stavio, parafrazirali su njegovu sopstvenu izjavu i poručuli mu: Uzmi sporazum pod ruku i sa njim idi u P.M.

(Peščanik)