U trenutku dok i predsednik države i premijer pripremaju javnost za ”konačno rešenje pitanja Kosova”, mada ne objašnjavaju da li pod tim misle da će konačno da se reše Kosova ili nešto drugo, derivati i čuvari njihove ranije politike započinju proces nepriznavanja Vojvodine.

Predstavnik Dveri, ne onaj što se specijalizovao za ”globalno zagejavanje” (copyright Dveri) nego onaj drugi, kao i njemu bliski intelektualci, Vojvodinu počinju da nazivaju severnom Srbijom, a Vojvođane – Vojvođanerima. Budući da uporište za ove lingvističke novotarije ne traže ni u jeziku ni u zdravom razumu, možemo očekivati preimenovanje Novosađana u Novosadiste, Inđijaca u Inđijance, a građanki Sremske Kamenice u Sremske Kamenjarke.

Ovi kauboji, čiji se revolveri još puše od Parade, a koji se inače prekrivaju mantijama, za ovu priliku, a za potrebe fasciniranja neukog puka, zaogrnuli su toge i sve predstavljaju navodno ustavnim ”dokazima”. Jedino stvarno uporište za njihove stavove koje zaista postoji u Ustavu je – da je Srbija država Srba (Srpkinje su izostavljene, kako je i red u patrijarhatu) pa tek onda i ostalih. Od te odredbe do kreativnog tumačenja Ustava po kojem biti Srbin nije samo za krštenicu nego i za diplomu koja će da nadjača svaki master i svaki doktorat iz bilo koje oblasti, svaku pametnu misao i svaki pristojni postupak, ne samo da nije proteklo mnogo vremena nego nije bilo ni mnogo ljudi koji bi se tome suprotstavljali. Naročito ih nije bilo među političarima. Nema ih ni danas, nažalost.

I zato sada nije teško pretpostaviti kako će se dalje ”rešavati” ono što nazivaju ”pitanjem” Vojvodine. Kao što nije teško pretpostaviti kako bi se proveo neki ”Vojvođaner” kada bi građane Beograda nazvao Beograđanerima ili Srbije – Srbendama.

A bilo je perioda kada je mnogo nekog finog sveta htelo da pokaže šta misli. Protesti zbog pokradenih izbora ili sahrana premijera, na primer. Čak je i takva situacija kao što je bombardovanje uspela da isprovocira najbolje u nama – da budemo saosećajni i voljni da pomognemo bližnjima. Zar je potrebno da nas, kao u scenariju za Underground Duška Kovačevića, smeste u sklonište i emituju nam lažne vesti o ratu koji besni iznad nas, pa da opet osetimo kako nas zajednička opasnost zbližava? Ili ćemo nastaviti da verujemo da se Vojvodina nas ne tiče i da su Dorćol ili Šumadija ostrva na koja ovaj cunami ”našijanstva” neće razorno uticati?

(Peščanik)