Pala sam u sopstvenim očima kad sam sebe prvi put uhvatila da se smejuljim dok čitam kako se neko podsmeva fizičkom izgledu nekog predstavnika vlasti. Verujte mi na reč i delo da zaista nisam takva osoba. Ali (znam, znam, ni ja ne odobravam kad posle neke ovakve izjave stoji „ali“, ali…), kada predsednik Srbije jedan moždani udar svog saborca prokomentariše rečima „nećete pobediti Srbiju“ zaista moram da se pozovem na Oskara Vajlda i njegovu rečenicu: svemu mogu da odolim, osim iskušenju.

Vlast koja svojim neistomišljenicima neprestano lepi grozomorne i po život opasne etikete zaista ne može od tih ljudi očekivati etikeciju u ophođenju prema vlastima. Iako je, sebi uprkos, uglavnom i dobija, naročito u zvanično javnom prostoru.

Kada se trbuhozborci vlasti izruguju namerno nanetim povredama, od Šešeljevog davnog „okliznuo se na bananu“ do nedavnog „letela preko auta kao balerina“, Vučevićevog „ni zbog 15, ni zbog 150, ni zbog 1500 ljudi“ i Vučićevićevog lumpovanja u direktnom prenosu zbog „opaljivanja zvučnog topa“, jasno je da oni nemaju ni trun saosećanja ni za koga osim za sebe. Pa ipak, iako se prema svakome ko im nije šef odnose sa dužnim nepoštovanjem, tačnije: dužni su da u svakom javnom nastupu iskažu nepoštovanje, oni prvi dreknu ako se omalovaži neko njihov. Jer, bio ti ili ne bio radikal, radikal srećno živi u tebi i opet će Slovaka proterivati uz dva sendviča jer mu je prapostojbina dalje nego Mađaru kojem će i jedan sendvič biti dovoljan za put.

No, iz Radikalne stranke nisu ni izašli visokoučeni, visokomoralni ni visokoumni ljudi. Jer takvih tamo nije ni bilo pa je predsednik Srbije, preuzevši naprednjačko kormilo, prvo pokušao da takve privuče, a kad mu nije uspelo, da ih proglasi ološem, šljamom i neprijateljima. A one koje ima uz sebe da proglasi elitom što je adekvatan naziv taman koliko i za istoimeni visokobudžetni a niskomoralni TV program.

A pošto, kao što znamo, „para na paru ide“, to pravljenje paraelite preraslo je u pravljenje paraintelektualaca i parastručnjaka, parademokratskih institucija, parapolicije… što nas je dovelo do Parasrbije, da bi na kraju paralisalo državu a paraliza paradržave postala paranormalna pojava.

Tako se radikalno brže, bolje i jače stiglo i do toga da jedan od prirode, boga, genetike, stresa, korišćenja nekakvih supstanci ili čega već izazvani šlog, medijski mogul omaškom prekrsti iz moždanog u državni udar (moć navike je čudo), a predsednik Srbije poistoveti sa situacijom u Srbiji i objavi da – nema predaje. Sad još i da ovaj toplotni udar proglasi za neprijatelja i pobedi, pa da i nama lakne.

(Peščanik, foto: Autonomija)