Po ko zna koji put, ko zna koje po redu istraživanje javnog mnjenja na temu ”Kosovo ili Evropa”, pokazalo je da na pitanje: ”da li ste za ulazak u Evropsku uniju ukoliko to znači odricanje od Kosova?” znatna većina ispitanika odgovara odrečno. Zastanimo ovde na trenutak da se, kako je govorio kralj Ibi – svi zajedno zaprepastimo. Auu! I prenerazimo. Auuuu!

Ko ta istraživanja naručuje i, što je još važnije – plaća i kakav zaboga rezultat očekuje? Da će najednom devedeset posto biti za ”odricanje”? Pa naravno da neće pošto godinama slušamo i od vlasti i od gotovo cele opozicije, i kad ih pitaju, a naročito kada ih ne pitaju, da se ”nikada niko neće odreći Kosova”. Zašto onda misle da će ”narod”, kako vole da nas zovu, imati drugačiji stav? Možda bi njima, političarima, kako volimo da ih zovemo, odgovaralo da se jednog jutra probude u državi čiji stanovnici jednoglasno žele da priznaju Kosovo pa da onda to i urade bez straha za svoju poziciju, ali je i njima jasno da bi se tako nešto moglo desiti samo ukoliko nam oni tu želju usade. Evo, računajte i sami – ako su onomad mogli da nas za samo nekoliko dana ubede da je pomračenje sunca toliko opasno (ono fakat jeste, ali samo ako ga posmatrate golim okom pa i tada samo po vid) da su ulice opustele, linije gradskog saobraćajnog skraćene ili ukidane, a ljudi se zatvarali u zamračene stanove ili čak podrume – za koliko dana mislite da bismo masovno počeli da želimo priznanje Kosova ukoliko bi nas mediji u to ozbiljno ubeđivali?

Zašto profesionalnim istraživačima naručuju tako amatersko pitanje kao što je ”neodustajanje od Kosova”, naročito kad znaju, a i mi znamo da znaju, da bi i naš odgovor na pitanje: ”da li ste za to da se Bred Pit (alternativno: žena mu) zaljubi u vas i venča sa vama?” bio taman isto toliko utemeljen u realnosti? Da bi ispalo kako vlast postupa po volji naroda? I po volji Ustava koji je takođe donet narodnom voljom, a u formi referenduma. (Dobro, i uz malu pomoć prijatelja koji su, zažmurivši na oba oka kao da gledaju pomračenje sunca, verifikovali izlaznost drugog dana uveče.) A pomalo i zato što plan ulaska u Evropsku uniju zahteva napor dok ”neodustajanje” ne zahteva ništa, čak ni plan, kao što čujemo posle susreta našeg i kosovskog premijera. Osim ako ”i opet ću imati veću značku od njega” ne proglasimo za plan.

Amaterskom istraživanju javnosti pribegli su i naprednjaci na nivou Beograda. U žarkoj želji da i u njemu u(pre)podobe vlast, oni se, kako sami kažu, ne bave matematikom (lepši izraz za otkup gradskih odbornika) nego, opet kako sami kažu – ”istraživanjem zadovoljstva građana”!? Ne kažu kako to istražuju, ali će valjda, ako ne uspeju da sakupe većinu, objaviti da je istraživanje pokazalo da su Beograđani zadovoljni sadašnjim vlastima te će oni to džentlmenski poštovati.

Jedino premijer ne istražuje ništa. Pa ni ono što bi, kao ministar policije, trebalo da podstakne. A ne istražuje zato što sve zna. Možda ne o navodnim praćenjima/prisluškivanjima/presecanjima kolone, ali o natrljavanju tuđih noseva, to sigurno zna. Pošto je nedavno natrljao nos Nemačkoj za Drugi svetski rat, sada je, a na temu Prvog svetskog rata, nos natrljao bivšim republikama bivše Jugoslavije. Jer su i one, za razliku od Srbije, bile na pogrešnoj strani, ali smo ih mi, svejedno, primili u svoju kraljevinu, da bi se oni, nezahvalnici, kasnije ”u krvi otcepili” od nas. I ne treba mu istraživanje da bi znao kako će to javnost primiti. Naša javnost će voleti što im je natrljao nos, a za njihove javnosti će, kao i u slučaju Nemačke, ambasadorima odneti kopiju svog govora iz koje će se lepo videti da je nos natrljao – nama.

(Peščanik)