Ovih dana nam je stigla neočekivano divna vest. I to ne iz Evropske unije nego od državnog vrha. Zvanično smo proglasili da smo zemlja bez neprijatelja! Čak nas je i poslovično neveseli predsednik Nikolić obavestio da postoje samo ”prijateljski naklonjene” države i države ”koje nas ne vole baš previše” (ali ako nas ne vole baš previše, to znači da nas svejedno vole, samo ne previše).

Doduše, predsednik je istom prigodom rekao i da će ”pokušati” da Srbija ne ratuje, što je bilo dosta neočekivano. Ne to što će pokušati (nesrećna formulacija koja sugeriše da bi Srbija mogla i da ratuje ako on pokuša drugačije), nego – zašto bismo i protiv koga bismo mogli da ratujemo ako na ovom svetu postoje samo prijateljski naklonjene države i države koje nas ne vole baš previše?

Ovom opšteprihvaćenom stavu o nedostatku neprijatelja, primedbu je pokušao da stavi jedino DSS koji je potegao čak do zgrade Vlade da bi predao svoj protest prema EU. No, poslovično neobavešteni kakvi su, na vratima Vlade zatekli su cedulju ”Nismo kod kuće, u Kruševcu smo” pa su se razišli neobavljenog posla.

I tako smo, posle mnogo godina kosmičko-masonsko-vatikansko-albansko-ine zavere, naprasno ostali bez onih koji bi nam radili o glavi. Srećom, ostali smo nam mi. Mi koji sebi uvek najbolje radimo o glavi.

Mi ćemo jedni drugima dolaziti glave na putevima punim rupa, na železničkim šinama koje se, već na kratkotrajnoj vrućini, iskrive kao špageti, po bolnicama u kojima se zarazimo, po šalter salama u kojima se onesvešćujemo od čekanja… Glave ćemo doći čak i budućim generacijama koje naopako školujemo, koje podučavamo pogrešnim primerima i nekulturnim politikama, kojima ostavljamo nered i dugove.

Jer, kao što problem nije bio u datumu, mada su političari toliko podgrejavali tezu: ili Vidovdan ili izolacija, tako ni rešenje nije u datumu. U našem slučaju, i problem i rešenje su u državi kojom se trenutno izgleda niko od vlasti ne bavi.

Naš državni neprijatelj broj jedan je – država. Koju plaćamo.

(Peščanik)