Ne znam da li je poremećaj ishrane ili neki drugi poremećaj, tek, predsednik Srbije, koji se prejeo prošlosti kao dete kolača, oblaporno izjeda našu sadašnjost a uveliko je zaglabao i našu budućnost. Krajnje je vreme da ga bacimo na dijetu. I na smetlište istorije.

Kada je Fukujama, inače oduševljen studentskim pokretom u Srbiji, pisao svoj „Kraj istorije i poslednji čovek“ nije mislio na ovo što danas gledamo po svetu i svakako nije mislio na ovog čoveka koji se postavlja kao da jeste poslednji (vladar), a ponaša kao zadnji (dripac). Civilizacija možda stvarno ne može bolje od liberalne demokratije, ali vidimo kako može gore. Jer kapitalizam i ljudska prava ne idu obavezno ruku pod ruku, uređeni svet začas posla sklizne u feudalizam ili tehnološki unapređeno robovlasničko društvo (što se nama dešava još i brže od začas posla jer nam se nisu zapatili ni demokratija ni kapitalizam). Zato nam je od svih čudesa iz budućnosti, od obećanog letećeg taksija potrebniji Terminator (ne onaj iz prvog dela serijala nego onaj kasniji). Da zaštiti buduće vođe pobune. Vođe koje mogu biti i ženskog roda, baš kao u poslednjem delu serijala i kao što je pokazala ovogodišnja nagrada „Osvajanje slobode“.

Dok čekamo Terminatora, možda da probamo i sami da zaštitimo vođe pobune i sve koji su se pobuni pridružili (opozicijo, u tebe gledam)? Da ih zaštitimo od čoveka koji preti da će ih smazati za doručak i o tome napisati nedosanjanu knjigu, a onda njihov stranoplaćenički status dokazuje „činjenicom“ da studenti „jedu tri puta dnevno“. Da li se to uskakanje sebi u usta vodi kao niskokalorična ishrana ili samo kao niskost, pitam zato što je predsednik Srbije sa svojim ministrima još koliko prošle godine dokazivao da su samo dva jaja dovoljna da ceo dan budeš sit. Kad tome dodaš i krišku nikad jeftinijeg parizera, ispada da ti za hranu ne treba ni pedeset dinara dnevno, pa zašto bi se onda studenti prodavali za siću tamo nekim neimenovanim stranim silama, naročito sada, u zlatnom dobu?

No, kakav god metabolizam da imaju ljudi u pobuni, jedno je jasno. Ne mogu više da svare ni predsednika Srbije ni njegovu žvaku. Baš kao što i on ne može da svari ni sekundu televizijskog programa koja nije njemu u čast. Ne samo da je otkazana repriza emisije u kojoj dečak izgovara da se studenti bore za našu budućnost, nego je vlast organizovala proteste ispred RTS-a koji je to emitovao i ispred njega brže-bolje instalirala još jedno istureno odeljenje Ćacilenda (koje bi po novom zakonu moglo biti i formalno upisano u katastar za tričavih sto evra u nedinarskoj protivvrednosti?).

Iako večito gladan ljubavi i moći, predsednik Srbije je ipak zagrizao više nego što može da sažvaće. Ova pobuna je preveliki zalogaj za njega. Može da nastavi da povraća po nama kao što je oduvek i radio, da se prežderava umišljenom slavom, da se sladi planiranom pljačkom za Expo, da nam servira bljuvotine koje više ni njegovi birači ne mogu da pokusaju, da pohuje mozgove po režimskim televizijama, da izgladnjuje prosvetne radnike, poji rujnim vinom svoje konje i jahače apokalipse… Uvoštiće ga jedan Peđa, jedan Pavle će od njega da napravi cicvaru, jedna Bojana će da ga savata, jedan Miša će da se maje sa njim, jedna Katarina će ga koštati ko svetog Petra kajgana… a svi zajedno ćemo da povratimo. Da povratimo republiku.

(Peščanik, foto: karikatura STUPS)