Ako je suditi po javnim nastupima, izgleda da je, od svih mogućih kriza u koje čovek, vlada pa i svet mogu da zapadnu – od krize identiteta, krize srednjih godina i apstinencijalne krize, preko finansijske i ekonomske krize, izbegličke ili krize legitimiteta do svetske krize – naša vlast zapala u – nikotinsku krizu. Ili imate neko drugo objašnjenje zašto se ponašaju kao oni bivši pušači koji se najednom pretvore u militantne borce protiv duvanskog dima?
Pogledajmo samo primer (najzad i stvarno bivšeg) ministra vojnog. Čim se izvinio zbog javnog vređanja jedne žene, odmah se i zarekao da će ceo svoj život posvetiti, ni manje ni više nego – borbi za ženska prava. Kao da nije dovoljno što će svet (a i vlada) postati pristojnije mesto bez njegovog prostačenja, nego mora odmah i da sebi smisli misiju?! Samo je falilo i da nam predstavi svoj novi kostim, superherojsko ime i naziv prve epizode, nešto kao: Bat(a)man u misiji spasavanja žena, pa da poleti u izvršenje zadatka.
Još bolji primer smo mogli da vidimo na sednici parlamenta zakazanoj u čast njegove smene. Premijeru koji je tu smenu tražio i poslanicima koji su se okupili da je izglasaju, kao da nije bilo dovoljno što će – za promenu zaista prvi put u istoriji – smeniti nekog zbog prostakluka, nego su morali da se za tu priliku kolektivno učlane u Društvo za jezičko čistunstvo. Njihova borba da se i iz tuđih rečnika izbace nepristojne reči, na trenutke je delovala kao da se spremaju da iz azbuke proteraju i slova ”k”, ”p”, ”j”, a po potrebi i svako drugo koje bi moglo da se, uz prigodnu upotrebu tačaka ili zvezdica, pročita kao nepristojan izraz.
I baš kao što se neki bivši pušači zgražavaju nad tuđom potrebom da zapali cigaretu, tako su i ovi bivši psovači bili zgroženi nad svim i svakim ko je ikada stavio ”nečistu” reč u usta. Osim nad sobom, naravno. Jer, kad su takve reči i koristili, to je bilo pre nego što su odlučili da ostave psovanje. Pre nego što su se pretvorili u militantne borce protiv psovanja.
Kao i što su se, čim su ostavili opoziciju i postali vlast, pretvorili u militantne borce protiv opozicije i svakog opozicionog govora ili postupka. Pa im je sada, sve ono što su oni radili kao opozicija (i što još uvek rade tamo gde su opozicija), najednom – postalo potpuno neprihvatljivo. Bilo koji gest i bilo koja reč koji ne izražavaju apsolutno divljenje (divljenje do imbecilnosti što bi rekao – kako premijer voli da istakne – ”veliki” Ibi) prema njihovoj vlasti, njima je najbesramniji, nikada viđen u novijoj istoriji, apsolutno kriminalni čin rušenja države.
No, ipak su nam demonstrirali i jednu pohvalnu stvar. Ako su mogli da se tako lako i tako brzo, u samo jednom danu i samo jednom skupštinskom zasedanju, na suvo skinu sa psovanja, možda će moći da se isto tako lako i brzo, bez kriziranja, skinu i sa vlasti.
(Peščanik)