Džeki Čen reklamira EXPO držeći Rubikovu kocku u ruci i reši je u dva poteza, tako brzo ne bi čak ni Čak Noris, opevan u tolikim vicevima. Ali zašto Rubikova kocka? Na stranu to što je taj predmet izumljen još pre pedesetak godina i kao takav više muzejski eksponat nego aktuelni simbol inovativnosti, pitanje je kako je privatni izum jednog Mađara povezan sa Srbijom, osim ako nije ustupak Savezu vojvođanskih Mađara, kao u izboru članova za Savet REM-a. Ali kud baš Mađar kad se tako preziva protivnički, a izgleda i pobednički kandidat na mađarskim izborima i kud baš sad kad se mađarska opozicija povukla u njegovu korist i time dala moguće dobar primer ovdašnjoj.

Ili to uopšte i nije važno, kao ni cela promocija jer o budućem učešću na priredbi neće odlučivati reklama već pare, pare koje učesnici treba da plate i još više pare koje Srbija daje učesnicima, mada nam svaku prijavu neke od zemalja predstavljaju kao bogzna kakav uspeh srpske diplomatije, kao da će da „otpriznaju“ Kosovo ili glasaju za „srpski svet“.

Jedino je izbor promotera ili ambasadora priredbe, kako ga zovu u prezentaciji, zaista pun pogodak. Junak akcionih komedija, pa gde ćeš boljeg reprezenta Srbije, naročito domaćoj publici. Naša vlast isto tako vodi komične bitke, razvaljuje kulise, razbacuje neprijatelje na buljuke, posle svakog neviđenog uspeha otrese takođe nepostojeću prašinu sa revera i elegantno nastavi da hoda kao Džordž u imitaciji Radovana Trećeg. Svi protivnici nikom ponikoše, ukoliko nisu pobegli sve nogicama u zadnjicu kako se izražajno izraziše predsednik Srbije.

Osim toga, isti on nam je objašnjavao sebe kroz borilačke veštine i rekao da tome obučava i svoje saradnike, kao sačekaš da te protivnik napadne pa onda aikido zahvat – energiju neprijatelja iskoristiš protiv njega samog, na primer, prebaciš krivicu na medij, novinara, opozicionara, rektora, glumca… Čak je (ne Čak Noris nego predsednik Srbije) svojevremeno angažovao i Stivena Sigala da obučava policiju, što znači da ili policajci nisu ništa naučili ili da oni koji po ulicama nisu grupno prebijali loše momke već dobre i nadasve žene – uopšte i nisu policajci.

Na žalost ove vlasti, sve te predstave koje nam svakodnevno priređuju glumeći akcione heroje, već se u izvedbi pretvore u farsu. Kasnonoćno predsednikovanje u Nišu i ranojutarnje u Novom Sadu ili ogrtanje sebe zastavom u Ujedinjenim nacijama i cele Vlade u improvizovanoj bioskopskoj sali kod kuće, to su junačenja koja ni Mrdićevi zakoni ne mogu da potvrde. Nije ih moguće podvesti ni pod krivično delo, na primer – prekomerna upotreba vlasti, kao što bi moglo sve ostalo što čine samo kad bi takvo delo postojalo u zakonu.

No, na našu žalost, njihove akcione farse se pretvaraju i u tragedije. Svaka akcija koju vlast preduzme je tragedija. Diplomatska akcija je tragedija po reputaciju, finansijska akcija po državni i naš privatni budžet, policijska akcija je tragedija po prava i slobode, pravna akcija po međunarodne konvencije i zdrav razum…

Samo, ono što vlast ne zna ili se pravi da ne zna je – stvarni akcioni heroji danas nisu u televizorima. Na ulicama su.

(Peščanik.net, foto: Autonomija)