Čudan je lik taj moj poznanik. Šeće se, lagano, iz krajnosti u krajnost. Svašta je preživeo i video, prepun je različitih priča i iskustava. Jedna njegova priča međutim nekako mi se s vremena na vreme vrati u sećanje, nekako me asocira na neke efemerne događaje i efemerne ljude, pored kojih prolazim ili od kojih bežim.

Proveo je, naime, jedan period života intenzivno se družeći sa ekipom koja je bila grupno zavisna o heroinu. Da li je i on konzumirao ovaj narkotik, zaista ne znam niti me nešto posebno interesuje. Grupna zavisnost se lakše podnosi, sa njom se više uživa u usponima i, ono što je važnije, lakše se podnose padovi i krize. Lakše se dolazi i do podnošljive autorecepcije i pronalazi neki smisao tamo gde smisla oduvek fali. Mnogi detalji u toj priči – o ljudskom i moralnom padu, o konačnim egzistencijalnim pitanjima, o surovosti ali i iznuđenoj hrabrosti koja se meša sa ludošću – delovali su mi poznato: bilo je to nešto što poput stereotipa raznih progutamo iz literature i filmova, u smislu da sve priče o heroinskim zavisnicima, manje ili više, liče jedna na drugu. I ta predvidljivost je u principu dosadna, i retko, retko kad inspirativna, i u životu i u fikciji.

Ono što je iz te njegove priče ostalo u sećanju, kao neki detalj, neka sitnica pored koje svakodnevno prolazite a ne primetite njenu važnost – jeste primedba o svakodnevnom-celodnevnom angažmanu ekipe koja ima samo jedan cilj – da zadovolje svoju takoreći iskonsku strast za heroinskim zadovoljstvom. Primetio je da su bukvalno celi dan, od jutra pa do kasne večeri, bili u akciji, da su putovali iz jednog u drugi deo grada, nešto kupovali, pa prodavali, možda nešto i krali, ko zna. Pozivali su bezbrojne ljude, potom se sa njima sastajali, druge su izbegavali, smišljali čitave strategije kako da se ne sretnu sa njima… Uglavnom, to je bio prekovremeni angažman, za koji bi u nekom drugom poslu bio, garant, predviđen beneficirani radni staž.

Danima pred Paradu ponosu, šetajući se i susrećući se sa raznim ljudima, ponekad bogami i „potivzakonito“ prisluškujući razgovore po kafićima i u javnom prevozu, ponovo se setih te priče. Skoro da je neverovatna zainteresovanost i energija koju su ljudi posvećivali ovoj temi. Mnogi su na „dumanje“ o Paradi potrošili više vremena nego za samoreflektovanje vlastitog života i potragu za smislom postojanja. Oni huligani, klerofašisti, nadobudni i frustrirani klinci, trošili su vremena još i više. Zamišljam taj celodnevni angažman: sedenje na nekakvim sastancima, po opskurnim kafićima i kladionicama, smišljanje „strategije delovanja“, usklađivanje poteza i organizacija, organizacija mržnje i nasilja. Uh, treba tu vremena, a bogami i novca. Nije tako jednostavno sprečiti taj „smrad“, kako je Paradu nazvao preosvešteni Risto Sotona, koja propagira vrednosti slobode neprihvatljive za radioaktivni um. Valja ispisivati grafite, lepiti porno-plakate, danima ranije… Ima tu posla, brateeeeeee.

Naravno, uvek se tu pronađe novca. Novac je u Srbiji kod onih koji su profitirali na nasilju, oni po definiciji funkcionišu u kontekstu nasilja i miran i dosadan život predstavlja im smetnju. Donirati nasilje – ma nije problem! Ali, ima tu dosta i entuzijazma, one želje da se vlastitim angažmanom, trudom, rizikom spreči ono najgore što može da zadesi jedan narod, skrušen u molitvi, a to je da nekakvi „seksualni manijaci“ mirno prošetaju glavnim gradom. Ako već moraju da postoje, neka postoje, ali šta imaju tu da se šetaju i da traže neka svoja prava, neku svoju slobodu. To je, je li, potpuno neprihvatljivo za narod iscrpljen svakodnevnim postom i molebanima.

Neki od izlivanja mržnje i organizacije nasilja žive prilično dobro. Svakako da ni u jednoj drugoj sferi ljudskog delanja ne bi bili tako „uspešni“. Ima tu i onih koji baš ne drže mnogo do bilo kakve ideologije, izvesni patološki tipovi koji traže društvenu potvrdu, svoje „mesto pod suncem“, koji su sve bitke do sada izgubili, za šta su im uvek krivi neki drugi, neka preteća nepravda koju uspostavlja surovi spoljni svet, i koji nestrpljivo čekaju sledeću priliku. Spremni da urade najbezumnije stvari, ne bi li dobili jedan mali aplauz, jedno tako delotvorno tapšanje po ramenu. Teško je naravno sve te likove podeliti jednostavno, neki se karakteri prepliću i kombinuju po grupama…

Tu su i oni koji su meni najinteresantniji i koje bih nazvao nacionalističkim zavisnicima. To su oni koji su svoj privatni život, probleme sa kojima se susreću, recimo teške i traumatične odnose sa roditeljima, sa autoritetima raznih vrsta, sa socijalizacijom uopšte, transponovali u svakodnevni-celodnevni nacionalistički angažman. Nacionalizam je oduvek bio utočište, pribežište, azil, a najbolji je kada je aktivan, delatan, kada ostavlja tako malo vremena za stvarnost. Ne kažem da je nemoguće da i oni neki dinar u svoj džep od toga angažmana ne stave, ili neke patike recimo maknu onako usput, ne kažem ni da i u njima ne postoji neka vrsta psihopatologije, ali sve je to sporedno u odnosu na nacionalističko zadovoljstvo, manje ili više kratkotrajno, koji dožive kada bace neku kamenicu ili spale kakvu ambasadu, zastavu ili džamiju. Njihov angažman ima, i izvitoperenu etičku komponentu, tzv. princip utilitarističke etike, po kojoj o postupcima treba suditi tek po njihovim konačnim rezultatima. U tom smislu, i Hitler je bio etičan, jer rezultati do kojih je želeo da dođe, u nekoj iskvarenoj mašti, jesu bili „etični“ i jesu težili nekakvom suludom poretku u kojem će oni koji opstanu uživati u bezgraničnom raju na zemlji.

Da, to su opšta mesta, ali bi me jako interesovalo, da poput kakvog voajera, bar kroz literaturu i film, saznam kako su izgledali dani nacionalističkih zavisnika pred Paradu ponosa. Da li su i oni zaslužili beneficirani radni staž, da li su i oni putovali iz jednog dela grada u drugi, okretali bezbrojne telefone, susretali se sa jednim, izbegavali druge, smišljali do kasno u noć strategije, pronalazili uvek nove motive, sve u želji da osete to tako dragoceno, tako jedinstveno, tako uzvišeno zadovoljstvo kada onoga koga mrze ili onoga ko ih sprečava u toj mržnji, zavale kamenicom u glavu.

Nedim Sejdinović