Predsednik Srbije Aleksandar Vučič ponovo je doživeo manji nervni slom. Umesto da popije neki lek za smirenje, duboko diše i pokuša da se opusti, predsednik se usred delikatnog duševnog stanja uključio uživo u program TV Pink i izlio nekoliko hektolitara žuči direktno u moždane vijuge televizijskih gledalaca. Šta je ovog puta narušilo krhku mentalnu ravnotežu vrhovnog vođe svih naprednih Srba?

Premijer Kosova Aljbin Kurti doneo je odluku o postavljenju Nenada Rašića iz Progresivno demokratske stranke za ministra za zajednice i povratak, potom je novi ministar Radu Trajković imenovao za svoju savetnicu. Na svu tu muku i nevolju, Evropska unija je pozvala obe strane da “rade na hitnom povratku Srba u kosovske institucije“. Vučić je pao u amok, repetirao mozak i raspalio teškom verbalnom artiljerijom po svima.

Radikalski mentalni mulj

Evropska unija je pokazala “bedni, antisrpski odnos”, Kurti je “teroristički ološ”, a Rašić i Trajković su “najgori srpski ološ”. U ove lažne Srbe, kvislinge, niko nema poverenja, osim pomenutog teroriste i “zapadnih agentura, koji su ih tu postavili, misleći da će da unište Srbiju”. Predstavnicima Evropske unije Vučić je poručio “sram vas bilo”, a potom je oštro zapretio: “Onda kada se sledeći put lepo obratite Srbiji, vodite računa da li se sprovodi to što je usvojeno u Briselu, vodite o računa o svojim izjavama, o tome da poštujete Srbiju i građane Srbije”. Ako evropski zvaničnici ne budu pazili šta rade, nikada te njihove jadne zemlje nećemo primiti u uniju srpskih zemalja.

Čim Vučić malo izgubi kontrolu nad samim sobom, stupi u izmenjeno stanje svesti i vrati se na fabrička podešavanja. Najzad je progovorio šešeljevskim rečnikom iz “Velike Srbije”, skinuvši rukavice i vrativši se onome u šta istinski veruje, pojmovima i predstavama poniklim u radikalskom mentalnom mulju. Nije mu ni lako, treba ga razumeti. Taman je sve u regionu krenulo po njegovoj volji, Crnu Goru uspešno pridavljuje, Dodik drži BiH u uobičajenom vanrednom stanju, a preko Srpske liste kontroliše Srbe na Kosovu i drži konflikt u željenom zamrznutom stanju.

Taman kad je Srbe sa Kosova izveo iz institucija i dijalog vratio na početak, Kurti i nepokorni Srbi mu udariše čarlamu, i to u skladu sa kosovskim zakonima. Ako se pojave neki Srbi s Kosova koji su skloni saradnji s Albancima, koji bi da rešavaju svakodnevne probleme svojih sunarodnika a ne da ih uvećavaju, koji ne pristaju na kriminalizaciju društva i otvoreni su za dijalog, propade velikosrpskim nacionalistima najveća svetinja – Kosovo kao trajni izvor sukoba i večni izgovor za zapuštenost srpskog društva. Razumljiva je i Vučićeva ljutnja na Brisel. On već godinama evropske političare uspešno pravi budalama, čak mu i držanje strane Putinu za sad prolazi, prosto se čovek iznenadio kad je naišao na prepreke.

Naprednjački atak na nepoćudne

Vučićeva satanizacija neposlušnih kosovskih Srba bila je znak za naprednjačke kerbere da se ostrve na najnovije mete linča i progona. Započela je još jedna kampanja difamiranja i targetiranja ljudi kojima je jedini greh to što odbijaju da budu predsednikovo roblje. Hajkači su se raspomamili, sledeći logiku Vučićeve fatve, a među progoniteljima posebno se istakao poslanik Srpske napredne stranke Nebojša Bakarec. On je na svom twitter nalogu doslovce napisao: “Kurtijevi Arnautaši, džepni UČK Srbi – lažni ministar Ned͡zad Rashiqi, lažni savetnici Radxa Trajkoviqi, i Petr Miletiqi, su se ispisali iz srpstva! Radi Kurtijevih 20 srebrnjaka, promenili su i veru i naciju, i postali kvislinzi i kolaboracionisti. Novo političko krilo UČK”.

Albanska transkripcija imena nepokornih Srba, uz propratno karikiranje, trebalo je valjda da bude uvredljivo, ali se Bakarecu vratilo kao bumerang, razotkrivajući rasizam prema Albancima koji je odavno postao opšte mesto i jedna od bazičnih dogmi nacionalističke mahnitosti. Gotovo je fascinantan stepen bezumlja koji odiše iz ovog naprednjačkog ataka na ljude koji izmiču kontroli gospodara Srbije. Srbi koji uđu u Vladu Kosova, a da prethodno nisu pitali Vučića za dozvolu, automatski menjaju konfesiju i nacionalnu pripadnost, za razliku od lojalnih članova Srpske liste koji su takođe obavljali državne funkcije, ali su to činili po predsednikovom nalogu.

Nije Bakarecu bilo dovoljno to što je jedan politički čin proglasio promenom vere i nacije, već je neposlušnike svečano ispisao iz srpstva, šta god to značilo. A kad su se Nešić, Trajković i Miletić upisali u srpstvo? Da li ih je Bakarec upisivao u tu ustanovu, klub, udruženje, pa ih sad izbacuje? Ko je naprednjačkog poslanika ovlastio da po svom nahođenju upisuje i ispisuje ljude iz srpstva? Šta je sledeće: izbrisaće ih iz spiska građana, oduzeće im pasoše, lišiti ih državljanstva?

Praksa stigmatizacije

Nije ovo Bakarecu prvi put da nekog ispisuje iz srpstva, to mu polako postaje omiljeni hobi, ako ne računamo pevanje panegirika predsedniku stranke i države. Kada je pre neku godinu Sanda Rašković Ivić rekla kako je “Hrvatska imala pravo na uspostavu jurisdikcije u Кninu”, Bakarec je odmah potegao da joj izda ispisnicu, rekavši da se gospođa Rašković svojim izjavama “ispisala iz srpstva”. Nije ovaj administrator nacionalne pripadnosti jedini inokosnik koji se bavi ovim čudnim zanatom. Izbacivanje pripadnika srpske nacije obavlja se redovno i ritualno, u čemu svi samozvani čuvari srpstva, svako u okviru svojih mogućnosti.

Kada je Skupština Crne Gore donela Rezoluciju o Srebrenici, to je takođe izazvalo čitav niz manjih nervnih slomova kod pripadnika vladajuće kaste u Srbiji. Tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin pohitao je da podeli ispisnice poslanicima koji su glasali za Rezoluciju. Prvo je konstatovao da su se dotični “ispisali iz Srba“, a potom je najavio da će svim takvim nepoćudnim elementima zabraniti ulazak u Srbiju, po zakonu koji ne postoji u pravnom sistemu, ali egzistira u naprednjačkoj imaginaciji. Pretnju je čak donekle i ostvario, poslanicima nije bilo zabranjivano da pređu granicu, ali su zato morali da po nekoliko sati trpe šikaniranje srpskih službenika.

Žreci nacionalističkog kulta

Vulinov egzorcizam nepoćudnih elemenata iz srpstva je još sumanutiji od onog koji sprovodi njegov kolega Bakarec. Za Rezoluciju o Srebrenici glasali su mahom Crnogorci. Oni se nisu nikad ni upisivali u Srbe, pa ne mogu ni da budu ispisani. Tako bar nalaže elementarna logika. Međutim, arhitekti Srpskog sveta ne haju mnogo za logiku, smatrajući je zapadnjačkim izumom koji je očigledno neprijateljski nastrojen prema srpskom narodu. Razni nacionalistički ideolozi su sve Crnogorce upisali u Srbe, pa je onda savim prirodno da u takvom poretku stvari Vulin, kao ovlašćeni izvršilac velikosrpskih naloga, određuje koga će ispisati. Samo veliki i preveliki Srbi umeju da prepoznaju koga su s pravom proglasili Srbinom, a koga su greškom uvrstili u nebesku naciju. To je aksiom koji se, kao što znamo, ne dokazuje.

Otkad je nacionalizam hrupio na velika vrata i postao vazduh koji dišemo, samovoljno izbacivanje raznih nepodobnih Srba iz nacionalnog korpusa je redovna praksa. Žreci nacionalističkog kulta određuju ko su pravi, a ko lažni Srbi, ko zaslužuje ovu uzvišenu titulu, a ko treba da bude izbrisan. Na spisku ispisanih iz srpstva našli su se izdajnici, autošovinisti, komunisti, Jugosloveni, Vojvođani, slučajni Srbi, zabludeli pojedinci kojima je ovladao duh samoporicanja, drugosrbijanci, titoisti i razni drugi otpadnici od dominantnog pogleda na svet kroz puškarnicu. Kriterijumi variraju, neki smatraju da nepravoslavni ne mogu biti Srbi, neki iz nacije ispisuju korisnike latinice, neki nisu baš sigurni da li Srbin mora biti monarhista ili i republikaci imaju pravo na nacionalnu pripadnost, i tako redom.

Praobrazac ovakvog modela isključivanja dao je patrijarh Varnava daleke 1936. godine, na pravoslavni Božić: “Ili ćemo biti Srbi, svesni svoje prošlosti i amaneta naših otaca i pradedova, ili – otpadnici nacije, internacionalisti, tj. pripadnici nekakve magle, građani belosvetski, rušioci života i svega, bez nacionalnog ponosa, bez vere, bez morala”. Iza šifre “otpadnici nacije, internacionalisti” kriju se, naravno, komunisti. Nešto kasnije, tokom Drugog svetskog rata, četnička propaganda je sažela suštinu poruke u jednostavan koljački slogan: “Zatrite komuniste da bi Srbin mogao da živi!”

Srpstvo po šovinističkoj meri

Istorija baš ume da bude ironična, kad bismo je personifikovali i posmatrali kao živo biće, mogli bismo reći da ima smisla za humor. Samozvane patriote, oni što su se busali u srpska prsa i od toga udobno živeli, ondašnji profesionalni Srbi mahom su postali saradnici okupatora, a zemlju su branili upravo oklevetani komunisti, internacionalisti, pripadnici magle, uspeli su da slome fašizam i da oslobode državu. U radikalnim uslovima, pod najvećim zamislivim pritiskom, odmah je postalo jasno ko je tu zapravo “bez nacionalnog ponosa, bez vere, bez morala”.

Današnji naslednici četničkih predaka koriste isti model isključivanja, samo su dodali nove kategorije otpadnika i izdajnika. Za njih su pravi Srbi oni koji podržavaju ratne zločine, veruju u nadmoć srpske nacije, brižljivo neguju šovinizam i, paradoksalno ali očekivano, obožavaju Vladimira Putina i njegov režim više od bilo čega srpskog. Za njih su najveći Srbi oni koji su pobili najviše nevinih ljudi, Ratko Mladić, Radovana Karadžić i slični izrodi. Ko je počinio zločine protiv čovečnosti i time se ispisao iz čovečanstva, automatski se upisao u srpstvo po šovinističkoj meri.

Vučić i njegovi čauši proglašavaju kvislinzima ljude koji rade za dobrobit svojih sunarodnika i ispisuju ih iz srpstva, a zapravo je naprednjački režim kvislinški jer je Srbiju praktično izručio zločinačkom režimu druge države, terorističke Rusije. Istorija se možda ne ponavlja, ali neki obrasci uporno opstaju kroz vreme. Kada ova pošast najzad jednom umine, od cele halabuke ostaće samo aforizam: Mi smo ispisnici. Iste godine su nas ispisali iz srpstva.

(zurnal.info)