„Sudija bi trebalo da proveri kako je (neko) proveo svoje detinjstvo, da li je odrastao na ulici, da li je bio mučeno dete od strane starijih“. (dečak, 17 godina)

Uprkos činjenici da je Konvencija o pravima deteta UN ratifikovana od strane naše države, i da se o pravima deteta uči na raznim nivoima, istina nedovoljno, i dalje se suočavamo sa brojnim zabludama kada su u pitanju prava deteta. Čini se da je posebno teško poštovati prava dece iz najosetljivih grupa. Tu često zakažemo, i kao ljudi i kao sistem. Zaboravljamo sve ono što smo obećali i sebi i profesiji kojom se bavimo. Sećam se izjave sjajnog prof. dr Đurađa Stakića, koji se učesnicima jedne konferencije posvećene položaju maloletnih učinioca krivičnih dela obratio rečima: „Ukoliko niste pravili ludosti kao mali, ne očajavajte, ima još vremena.“

Dakle, svi pravimo greške. Bili mi mali ili veliki. Pitanje je jedino da li zaista imamo prava na ludosti kada donosimo odluke koje utiču na život jednog deteta, kao i koliko su ludosti i greške koje deca prave odraz nepodsticajnog okruženja i neuređenosti sistema jedne države.

Pravosuđe po meri deteta. Neretko se suočavamo da odsustvom poznavanja suštinskog značenja ovog termina. Teorija kaže da je pravosuđe po meri deteta pravosudni sistem koji u potpunosti poštuje princip naboljeg interesa deteta i samim tim garantuje poštovanje i efikasno sprovođenje svih prava deteta na najvišem mogućem nivou. Praksa svedoči da svako dete može doći u kontakt sa zakonom na različite načine, i to prilikom razvoda roditelja, u slučaju nasilja u porodici, usvojenja, starateljstva, lišenja roditeljskog prava, zaštite deteta od zlostavljanja i zanemarivanja, diskriminacije, kao i u slučajevima kada je dete učinilac krivičnog dela. Standardi prava definisani međunarodnim i nacionalnim dokumentima, pre svega Konvencijom o pravima deteta UN, Smernicama Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta i odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica Republike Srbije koji se odnose na informisanost deteta o pravima i postupku, saslušanje deteta, hitnost postupka, bezbednost i sigurnost, poštovanje i dostojanstvo, okruženje po meri deteta i ostvarivanje prava dece lišene slobode, i dalje se ne ostvaruju u dovoljnoj meri. O tome svedoči i istraživanje „Pravosuđe po meri deteta iz ugla dece i mladih“, koje je Centar za prava deteta sproveo 2020. godine. Rezultati ovog istraživanja opominju, kako u pogledu (ne)ostvarenosti prava deteta koji su bili u sukobu sa zakonom, tako i odnosu na decu koja će možda doći u kontakt sa pravosudnim sistemom. Više od 44% dece i mladih nije informisano o pravima koja ima ukoliko se nađe pred sudom ili tužilaštvom, a prilikom dolaska u institucije kod 20% dece izostalo je objašnjenje zašto su ih pozvali, kako će postupak izgledati i koliko će trajati. Ukoliko im se i pruže informacije o postupku, nedostaje prilagođenost jezika po meri deteta. Jedan od većih izazova u poštovanju standarda primećen je u odnosu na saslušanje deteta. Deca se često saslušavaju bez prisustva osobe od poverenja, ali i u prisustvu više ljudi.

„Bio je to moj prvi kontakt sa pravosudnim sistemom. Roditelji su mi se razvodili. Sećam se da sam išla od jednog socijalnog radnika do drugog, i svi su mi postavljali neka pitanja. Mnogo pitanja. Često ista. To me je iscrpljivalo. Istovremeno me i plašilo. Interesovala ih je samo priča mojih roditelja. Razmišljala sam – šta je sa mojom pričom? Da li se neko pita kako se ja osećam? I zašto mi neko ne pomogne? To me je promenilo. Bila sam besna na ceo svet. Jednog dana sam ukrala čokoladicu u jednoj prodavnici. Mala čokolada, ali veliki zločin. Tako su mi rekli. Vikali su na mene. Odveli me u policijsku stanicu i tretirali kao najvećeg kriminalca. Imala sam samo 15 godina. Nisu pozvali moju mamu. Bila sam sama, ja jedna, a njih 10. Vikali su na mene 4 sata.“

Uprkos tome što standardi pravosuđa po meri deteta jasno ukazuju da dete tokom postupka treba zaštiti od svake štete, uključujući nasilje, zastrašivanje i sekundarnu viktimizaciju, čak 40% ispitanika se nije osećalo sigurno.

„Osećao sam veliku nepravdu i nezainteresovanost za moju priču, kao i veliko nepoverenje. Nisu se ponašali prema meni kako treba, tukli su me.“ (dečak, 16 godina)

Ništa manje ne zabrinjava ni nepoštovanje standarda koji se odnosi na rehabilitaciju i reintegraciju maloletnih učinilaca krivičnih dela. Samo trećina ispitanika je navela da je nakon postupka dobila neku vrstu zdravstvene ili psihološke podrške.

Stiče se utisak da dete prestaje da bude dete onog trenutka kada dođe u kontak sa pravosudnim organima. Tako bar praksa pokazuje. Posmatraju se samo kroz prizmu „ludosti“ ili greške, bilo svoje ili svog okruženja. Stigmatizovani su i izloženi predrasudama.

Hajde da se vratimo par koraka unazad, i probamo da zamislimo u kakvom su okruženju odrasli, i da li smo, kao društvo, mogli da promenimo tok njihovog odrastanja. Činjenica je da većina maloletnih učinilaca krivičnih dela potiče iz nestimulativnih sredina, iz okruženja koje nije znalo ili moglo da im pruži podršku i podsticaj. Mnogi su drugačije sanjali, i svima su im prekinuti snovi. Na nama je da im omogućimo da nastave da sanjaju, tako što ćemo sagledati sve njihove potencijale, i podržati ih da se dodatno razviju i unaprede svoja znanja i veštine. Važno je da im pružimo podršku, i da ih gledamo kroz njihove mogućnosti i šanse, da ih čujemo i saslušamo, jer oni to mogu, a na nama je da ih podržimo na tom putu.

Autorka je menadžerka projekta u Centru za prava deteta

(Jelena Petrović, otvorenavratapravosudja.rs / Foto: Pixabay)