Neposredno nakon održavanja šestomesečnih pomena ubijenoj deci naših prijatelja, drugarima naše dece i, uostalom, deci ovog naroda, deci svih nas, jedna grupa zaposlenih u bivšoj školi „Vladislav Ribnikar“, sada stratištu mladosti i detinjstva, našla je za shodno da, putem pisma listu Danas, pokaže svu svoju besprizornost i vrednosnu neosposobljenost za obrazovni rad.

Ta nesposobnost i neosposobljenost su igrale važnu ulogu i u omogućavanju tragedije koja se u toj bivšoj školi desila 3. maja 2023.

Grupa anonimnih „prosvetitelja“ je 8. novembra 2023. napisala dopis prepun straha za svoje sitne, lične interese, tolikog straha da, iako u dopisu kažu da se „ne potpisuju titulama“, nego „ponosno svojim imenom“, u istom tom dopisu ponizno, kukavički skrivaju svoja „ponosna imena“.

„Prosvetitelji“ iz Ribnikara kažu da imaju primarnu moralna dužnost „prema deci koja su preživela“. Ovo je opasna rečenica koja je velikim delom rezultat prostog neznanja, pa zato prosvetiteljima koji se ne osećaju odgovornim što im desetoro nevinih duša fali na brojnom stanju dok su bili na dužnosti valja, bar kratko, razjasniti pojam moralne dužnosti.

Kaže tako Imanuel Kant, u jednoj od najuticajnijih formulacija moralne dužnosti u istoriji zapadne civilizacije: „Uvek postupaj tako da možeš želeti da maksima tvoga delovanja postane opšti princip“. Dakle, uvek postupaj tako da možeš želeti da svi ljudi koji bi se našli u sličnoj situaciji tvojoj, postupaju na isti način, čak i kada bi se ti nalazio na nekom drugom mestu, u nekom drugom položaju, Dakle, moralna dužnost se sastoji iz postupanja koje je takvo da možeš želeti da drugi postupaju na isti način na koji ti postupaš i kada bi ti bio neposredni predmet tog postupanja.

I kada bi bio roditelj postradalog deteta.

Da li bi tada želeo da neka grupa agituje protiv osnivanja Memorijalnog centra za tvoje postradalo dete, jer bi oni tu da se ponašaju kao da se ništa nije desilo?

Kako bi, pitao bi Kant, izgledalo društvo kada bi svi prenebregavali masovno ubistvo, organizovali nastavu na mestu na kome se tragedija desila, i sebi dozvoljavali da anonimno pišu po medijima pozivajući na nekakvu blagonaklonost za sebe (ne za porodice postradalih).

Na šta bi, pitao bi Kant, ličilo ljudsko društvo u kome bi oni koji imaju interes da nastave da rade u bivšoj školi pisali tekstove u novinama u kojima navode, u ime svih porodica nastradalih, da oni ostvarenjem svog interesa da nastave da rade, u stvari „čuvaju uspomenu na poginule“, iako se pojedine porodice nastradalih bore da se škola zatvori i pretvori u memorijalni centar i daju ponovljene izjave u javnosti da to „više nije i ne može biti škola“? Iako je snimljena televizijska serija na Hrvatskoj televiziji, prikazana i na jednoj srpskoj televiziji, iz koje se jasno vidi stav onih koji su najvažniji ovde, bar nekih od njih?

Na šta bi ličilo društvo u kome bi se, sistematski, takav bol prenebregavao, a nekakva grupa mogla da piše kako oni u stvari čuvaju uspomenu time što čuvaju svoje interese, uprkos stavu i vapajima roditelja i porodica žrtava koje oni iskazuju u tv emisijama i u medijima? Kako bi izgledala takva zajednica?

Kant bi zaključio da, kada bi svi postupali na toliko očigledno bezosećajan i nemoralan način, to jest kada bi svi smatrali da je njihova „primarna moralna dužnost prema preživelima“, a ne prema uspomenama mrtvim i njihovim porodicama, onda ljudsko društvo više ne bi moglo da postoji, ono bi se pretvorilo u divljačku džunglu koja bi pojela sama sebe, jer bi se partikularni interesi nametnuli umesto univerzalnih moralnih zakona.

Ukidanjem univerzalnosti kao suštinske karakteristike moralnih zakona, partikularni interesi nekakve grupice osnovnoškolskih nastavnika koji ne vide svoju odgovornost za najveću tragediju u istoriji srpskog školstva mogli bi se čak, kao u ovom pamfletu grupe „eksperata“ iz Ribnikara, i sami krivotvoriti kao „moralna dužnost“. Upravo tu tešku moralnu grešku ova grupa otvoreno priznaje, ni manje ni više nego u naslovu svog teksta.

LJudsko društvo se razlikuje od čopora, pre svega, po elementarnom moralu i svesti o sopstvenoj odgovornosti.

U društvu se preduzimaju simboličke radnje prema zlu, od kojih je jedna i rušenje škola. O tome je pisao jedan od najvećih filozofa današnjice, Đorđo Agamben. Tu vrstu konsolidacije zajedništva kroz simboličke, vrednosno impregnirane radnje, on naziva „efektivitetom“. Dakle, rušenje škole nije „nasilje“, nego iskaz moralnog efektiviteta zajednice. Nasilje je ono što se dogodilo nedužnima u „Oglednoj osnovnoj školi“. Nije slučajno što se tragedija dogodila u školi čiji jedan deo nastavnika (ne znamo koliki deo, jer su anonimni) i ne zna šta je to nasilje, niti kako da razlikuje nasilje od efektiviteta i semantike odnosa prema tragediji rušenjem škola ili njihovim zatvaranjem.

Za razliku od društva, koje se temelji na efektivitetu Agambenove vizure, čopor se ujedinjuje u rikanju, kokodakanju i mukanju protiv „pojedinaca“ koji ukazuju na činjenicu da 10 mrtvih predstavlja prekretnicu, da posle masakra dece i njihovog prijatelja ta normativna struktura u kojoj se taj masakr desio više ne može biti isto što je bila pre masakra. Ona je sada stratište.

Škola je zajednica vrednosti i vrline. Škola nije kasarna u kojoj samo treba beležiti izostanke, davati ocene i glumatati nekakve „profesore“, bez svesti o tome da nastavnički posao nije „profesija“, nego poziv, te da između profesije i poziva postoji veliki, bezobalni okean razlike: vrednosne, emotivne, empatijske, ljudske. To nekim nastavnicima stalno izmiče. Ne mogu taj deo da „uhvate“.

Onog trenutka kada nestane vrednosna zajednica zasnovana na univerzalnim moralnim vrednostima, nestaje i škola. Upravo zato nekadašnja škola „Ribnikar“ više ne postoji.

Zbog svega navedenog, postoji načelni razlog za stav da je pretvaranje cele škole „Ribnikar“ (ne samo njenog dela u kome je izvršen zločin) u Memorijalni centar za žrtve nasilja primarno pitanje po kome treba da se razvrstavaju glasači na predstojećim izborima.

Društvu je potreban Memorijalni centar kao mesto savesti, opomena društvu i prostor gde će se promišljati o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Memorijalni centar je mesto na kome se, u tišini i pokajanju, razmišlja i o lažnim i totalno nekompetentnim „psiholozima“ koji se mešaju u sve osim u svoj posao, koji zataškavaju vršnjačko nasilje ali i nasilje odraslih, godinama, vrše pritisak na maloletnu decu da svedoče u sudovima mimo želje roditelja, služe se lažima i prljavštinama u ćoškovima i mraku, da bi se posle tragedije skrivali u senci.

U Memorijalnom centru se razmišlja i o ulozi školskih uprava u formiranju školskih odbora, u njihovom okretanju glave od postavljanja očigledno nedopustivih ličnosti u takve odbore, i u prljavom, nečasnom, neljudskom šurovanju sa kriminalnim vlastima na štetu interesa, bezbednosti i mira najmlađih i najranjivijih.

Takođe, u Memorijalnom centru se kritički reflektuje o sopstvenim sramotama, drskosti i bezobrazluku u samom obraćanju roditeljima učenika koji su preživeli sve ono što su preživeli. To je svrha Memorijalnog centra. Da se nauče i razumeju moralne dužnosti, pitanja efektiviteta društva, elementarna pristojnost i osećaj odgovornosti, i da se pred roditeljima postradalih đaka – pognu glave.

Memorijalni centar nije potreban dušama devetoro ubijene dece i dobrog, mekog i hrabrog čoveka, Dragana Vlahovića. Oni su već tamo gde treba.

Memorijalni centar je potreban društvu.

Dr Aleksandra Bulatović, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd

Dr Aleksandar Fatić, Američka asocijacija za filozofsku praksu (APPA, NJujork)

(Danas, Foto: Beta)