Baš nam se izjalovilo.

A tako smo se svojski trudili i sve smo činili da im pomognemo da – propadnu.

Ali, Grci nas nisu poslušali. Glasali su za svoj spas, za štednju i stezanje kaiša, za opstanak u Evropskoj uniji, za evro kao nacionalnu valutu.

Glasali su protiv levičara-populista koji su obećavali da će prestati da vraćaju dugove, da će država nastaviti da troši „kapom i šakom“, da će vratiti drahmu u monetarni sistem zemlje i, ako treba, izaći iz Evropske unije po cenu da se ona raspadne, glasali su protiv (i levih i desnih) radikala u grčkom društvu koji su s vremena na vreme (ali sve češće) uživali u paljenju Atine.

Levičar Aleksis Cipras i njegova Siriza, u koga su Srbi beskrajno (i naprasno) bili zaljubljeni, neće praviti Vladu Grčke. U Srbiji je ta činjenica teško prihvaćena i nikad neće biti prežaljena. Jer, Srbija je verovala Ciprasu. Verovala je da će oterati omražene strane kreditore, „alave bankare“ i „korumpirane evropske političare“, da će Grcima vratiti nacionalno dostojanstvo i da će biti prvi političar koji će zabosti glogov kolac u „trulu i pokvarenu“ Evropsku uniju. Kako smo se samo sve do pre neki dan naslađivali grčkim „skretanjem ulevo“ i njenom (kako smo blesavo verovali) nespremnošću da štedi, nego da „troši kako bi obezbedila ekonomski rast“.

Za deo političara, analitičara, dela inteligencije i medija Cipras i levičarska Grčka predstavljali su lidere i vizionare u nekoj budućoj (imaginarnoj) antievropskoj koaliciji i dokaz nacionalnog buđenja protiv političkog, ekonomskog, finansijskog i monetarnog evroglobalizma. Grci su nam bili poslednja nada da će Evropska unija nestati „u plamenu svojih protivrečnosti“ pre nego što mi nastavimo da ispunjavamo standarde koje smo potpisali prihvatanjem evropske agende Srbije.

Skoro da smo bili ubeđeni da će se „naša braća“ Grci na ovim tek završenim parlamentarnim izborima žrtvovati za nas Srbe „i sve druge potlačene narode“ i pristati da propadnu kao pojedinci, država i društvo kako bi pobedili u globalnom ratu protiv Evropske unije i Volstrita. I kako bi dokazali da smo mi Srbi u pravu.

Ali, Grci su nas izdali.

Za razliku od nas, Grci su izgleda shvatili da komunizam kao društveni model ne može dalje da opstaje u njihovoj ekonomiji. Shvatili su da su država i oni (kao građani zajedno s njom) trošili daleko iznad svojih mogućnosti, da više neće biti velikih plata i bonusa zaposlenima u državnoj administraciji, da poreze moraju da plaćaju svi i redovno, da će se preispitati i ukinuti lažne penzije i da će morati mnogo više da se radi. Između lažnog blagostanja i teške budućnosti, Grci su sa puno svesti i odgovornosti glasali za scenario koji će narednih nekoliko godina (ako ne i celu deceniju) mnogo da ih boli.

Grci su, za razliku od nas, ne samo na rečima već i delom, pokazali da su evropski narod. Baš takvi kakvi su, i pored svih uvreda koje su stizale iz društava pojedinih evropskih država u poslednjih nekoliko godina, koje su morali da „gutaju“ na račun svog „mentaliteta“.

Pred opasnošću urušavanja države i društva, ali i u strahu od lične propasti, stara nacija se trgla, Grci su pokazali da, kad je teško, umeju da prepoznaju vlastiti demokratski potencijal i preuzmu ličnu odgovornost za sudbinu države i društva.

Grčka se kao država nije zatvorila, nije se kao društvo izolovala, nije kao ekonomija okrenula leđa Evropi, nije kao biračka masa „progutala“ lepa obećanja jeftinih populista.

Grci nisu učinili ništa od onoga što smo mi od njih očekivali i na šta smo ih (u mislima i javnim istupima) huškali.

Grci sebi nisu učinili ništa od onoga što se Srbi spremaju da učine sebi, ne želeći da od Grka nauče bilo koju lekciju.

Mi smo i dalje oni koji uopšte ne uče ni na čijim greškama.

(Peščanik)