Naš premijer pati od ozbiljnog deficita demokratske kulture. U tu dijagnozu mogao je ko je hteo da se uveri nedavno kad je još jednom javno napao medije da rade na način kako se njemu ne sviđa. Premijer je čak uzeo u zaštitu svog ministra policije, koji se lažno predstavio kao građanin, tvrdeći da grupa medija vodi kampanju protiv Vlade i zapretio im da će odgovarati jer daju neistinite informacije.

Pretnja ministra policije važi samo za one medije koji nisu po volji premijera i njegove partije, a ništa se ne kaže o onim štampanim i elektronskim tabloidima koji svakodnevno, ne da daju neistinite informacije nego, otvoreno lažu u korist premijera i linčuju sve koji drugačije misle i govore od premijera. U obrušavanju na medije koji ne pišu po njegovoj volji, premijer se (ne)vešto poslužio kritikom novinara koji ne znaju kad je živeo francuski kralj Luj IV, poznat po rečenici „Država, to sam ja“. Jeste strašno da novinari ne znaju kad je vladao Luj IV. i to mnogo govori o kadrovskom potencijalu srpski medija. Ali, to ne sme da bude argument premijeru da napada i vređa novinare, jer tema nije bila kad je vladao francuski kralj, nego stil vladanja našeg sadašnjeg premijera.

Novinari imaju pravo da istražuju način na koji premijer Srbije vlada ovom državom i da tvrde da on, na primer, vlada autokratski. Mediji mogu da vode i hajku protiv premijera. To je suvereno i zagarantovano pravo novinara, takoreći demokratski etalon. Premijeru to može i da se ne sviđa, ali to je morao da prihvati kao demokratsku tekovinu kad se prihvatio te funkcije. Premijer nema pravo da se obrušava na posao novinara. On može da polemiše kao građanin, ali ne sme da koristi funkciju premijera i da se obračunava s medijima. To je onda direktan politički napad na slobodu novinara. Ako naš premijer ne veruje u tu vrstu slobode medija, neka priupita svoje prijatelje u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi. Premijer može i ima pravo da tuži novinare ako iznose neistine. I da omogući sudu da nepristrasno presudi. A ne da se pre bilo kakve sudske odluke poziva na premijersku „časnu reč“ ili na „mišljenje“ poligrafa. A svedoci smo da se kompletan društveni, politički i ekonomski život u Srbiji dešava između poligrafa i „časne reči“ Uostalom, premijer je do sada dao povoda makar za sumnju da u načinu njegove vladavine ima natruha autokratije.

Na primer, kad je pao onaj helikopter, naš premijer presudio je pre svih istraga, tužilaca i sudova i jasno i glasno rekao: „ne dam Lončara i Gašića“. Ili, uveo je praksu ličnih pogodbi „u četiri oka“ i tajnih međudržavnih poslovnih sporazuma za koje je kao garanciju dao svoju „časnu reč“. Ili, kad je uhapšen „najveći srpski tajkun“, presudio je pre suda i rekao da bi oslobađanje tog tajkuna doživeo kao svoj lični, premijerski poraz. A još je, zar ne, sveže sećanje na način kako je javno pred TV kamerama delio lekcije svojim ministrima kao nestašnim i lošim đačićima.

Najsvežiji primer odnosa prema ministrima premijer je demonstrirao napadom na ministra kulture, kao glavnog krivca za gašenje Tanjuga, mada su mediji samo nekoliko sati ranije javili da je odluku o gašenju potpisao lično premijer. Na tom primeru premijer je demonstrirao i svoj odnos prema zakonima. Postupanje prema Tanjugu Tasovac je objasnio primenom Zakona o informisanju. Premijer, međutim, odmah traži način kako da izigra Zakon i spase Tanjug.

Stepen demokratije jedne države meri se, između ostalog i samostalnošću, autonomijom institucija. Kako izgledaju danas institucije u Srbiji. Za mnoge se može (najblaže) reći da životare ili tiho odumiru. Na primer, Ustavni sud odavno ne sme da se oglasi povodom Briselskog sporazuma o Kosovu, za razliku od kosovskog. Ili, vrednost preduzeća ili čelika određuje najčešće naš premijer, a ne Beogradska berza ili Komisija za hartije od vrednosti. Tužilaštva i sudovi uglavnom otaljavaju posao, pa je nemački ambasador pre neki dan u Aranđelovcu morao da podseti da je nemačkim kompanijama neophodna pouzdanost i stabilan sistem, a posebno vladavina prava i da suđenja moraju da budu brža. I onda sledi ambasadorovo veliko finale: „I da ono što sud odluči mora da se primeni u praksi“.

A kad neke institucije žele da se iskažu, kao recimo Agencija za borbu protiv korupcije ili Državna revizorska institucija, to kod našeg premijera prolazi nezapaženo i on ih uglavnom ignoriše. Premijer je, valjda u prevelikoj ambiciji da brzo reformiše srpsku državu i društvo, odlučio da sam reguliše i kontroliše, pa su većina institucija takozvane četvrte grane vlasti postale njegov prirepak.

Slično se premijer ponaša i u političkom životu. Čim nejaka i obezglavljena opozicija zucne nešto na temu upravljanja državom, naš premijer se ostrvi na nju kao na najvećeg neprijatelja. U čestim televizijskim gostovanjima premijer se odlučio isključivo za solistički nastup, odbojna mu je pomisao da pred kamerama sedi sa oponentima i demokratski debatuje. On veruje, i to ni krije, da mu niko iz opozicije nije ni „do kolena“, a strana mu je i pomisao da ga „rešetaju“ ozbiljni politički i ekonomski analitičari. Navikao je nekako da sluša samo sebe, što bi moglo da navede nedobronamerne novinare na pomisao da pati od deficita demokratske kulture.

Za prethodnog moćnog državnika tvrdilo se da je sertifikovana neznalica, ali je on uporno glumio sveznalicu pa su ga često poredili s „dijamant“ margarinom i prišivali mu reklamu „u sve se meša“. Sadašnji premijer neskriveno uživa u svojoj moći i nema potrebe da glumi sveznalicu, on praktično demonstrira prezir prema demokratskim vrednostima. Možda bi trebalo, dok još ima vremena, pozabaviti se tim fenomenom i utvrditi fali li našem premijeru demokratskog vaspitanja, ili su ga marketinški stručnjaci ubedili da se Srbijom može vladati samo čvrstom rukom.

(Danas)