Presušili su Jasenica, Kubršnica, Tamnava, Skrapež, Barbeški, Begaljički, Bresnički, Doljanski potok… i odmah su nestale sve glavobolje zbog majskih poplava i štete koju treba sanirati.

Presušio je i – Južni potok. A obećavao je ”poplavu” jeftinog gasa iz Rusije i za nas i za deo Evrope. Ne zna se da li je definitivno presušio ili samo privremeno, ima li zbog toga štete ili ne i da li je (energetska) glavobolja prošla ili tek počinje.

Za sada je poznato da je Južni potok (puno ime za Južni tok – South Stream) presušio u Bugarskoj; tamošnji premijer socijalističke Vlade, Plamen Orešarski, 8. juna naložio je zaustavljanje aktivnosti u vezi s gasovodom Južni potok, dok Evropska komisija ne da zeleno svetlo za projekat koji sada (prema oceni Brisela) nije u skladu sa propisima EU.

To što je presušio u Bugarskoj, znači da Potok neće stići ni u Srbiju, u kojoj se još od vlasti Tadić-Koštunica obećava da će tim Potokom ”redovno stizati jeftin gas” iz bratske Rusije i da ćemo pride zarađivati ogromne novce od tranzitne takse.

Ali ”ne lezi vraže” – posle poruke Sofiji, Evropska unija obratila se i Beogradu sa zahtevom da i Srbija zaustavi sve aktivnosti na izgradnji Južnog potoka iako nije članica Evropske unije, i da od 1. januara 2015. godine počne da primenjuje odredbe takozvanog Trećeg energetskog paketa. ”Pošto Srbija nije članica EU, za nju ova naredba ne važi, ali je svejedno dužna da se pridržava pravila Evropske energetske zajednice kojoj je već pristupila. Pravila energetskog paketa u vezi sa potpunom liberalizacijom energetskog tržišta i načelom razdvajanja distributera gasa i proizvođača gasa moraju da počnu da se primenjuju od 1. januara 2015”, objasnio je Peter Stano, portparol komesara za proširenje Štefana Filea.

Davno iscrtani obrisi presušivanja Južnog potoka dobili su konačno uobličenje 3. juna, kad je u Sofiju iz Brisela stigao zahtev da se prekinu svi poslovi na njegovoj izgradnju kroz Bugarsku.

Stav Komisije je da Južni tok narušava niz pravila EU u energetskoj sferi. Ta pravila EU zabranjuju proizvođačima prirodnog gasa da kontrolišu gasne cevovode (Gasprom je dobio pravo da to čini u Bugarskoj), a postoji i zabrana davanja poreskih olakšica ruskom gasnom monopolisti, koje su utvrđene postojećim dvostranim ugovorom Rusije i Bugarske.

Pravila EU predviđaju i sprovođenje otvorenog konkursa, što Bugarska nije učinila već je sprovela vrlo sumnjiv konkurs za izgradnju svog dela Južnog toka, tako što je potencijalnim učesnicima u tom velikom energetskom projektu dato svega deset dana da dostave prijave.

I pored nabrajanja svih ovih prekršaja Bugarske kao članice Evropske unije, predstavnik Rusije u EU Vladimir Čižov pokušao je da objasni da Evropska komisija nema dovoljno ovlašćenja da bi mogla da zakoči izgradnju gasovoda Južni tok.

U lobiranje se uključila i briselska konsultantska firma ”G plus” koja zastupa kompaniju Južni tok transport, ocenom da of šor gasovodi kojima se gas iz trećih zemalja uvozi u EU nisu deo unutrašnjeg EU tržišta gasa i da ne potpadaju pod Treći energetski paket EU. ”G plus” navodi da je Evropska komisija dozvolila of šor gasovode Zeleni tok (povezuje Libiju s Italijom), Magreb gasovod (gas iz Alžira preko Maroka dolazi do Španije), Transmeda (alžirski gas koji preko Tunisa stiže u Italiju) i projekat gasovoda Galsi koji će povezati Alžir s Italijom – i da tu nema nikakve razlike u odnosu na Južni potok.

Na sve to Sabine Berger, portparolka komesara za energetiku Gintera Etingera, kaže: ”Naš stav je jasan: Južni potok nije u skladu sa Trećim energetskim paketom i sa evropskim pravilima o konkurenciji, unutrašnjem tržištu i javnim nabavkama.”

Iz Evropske komisije je najavljeno da je od Bugarske formalno zatražena informacija o početku radova na izgradnji gasovoda u Crnom moru, što je prvi korak ka podnošenju prijave Evropskom sudu u Strazburu. Bugarska je tvrdila da time ne narušava pravila EU, jer se radovi izvode u međunarodnim vodama, ali Komisija je zauzela suprotan stav, a Bergerova je bila neumoljiva: ”Svi infrastrukturni projekti i investicije moraju da budu u skladu sa zakonima.”

Da je kojim slučajem Evropski sud dobio tužbu i presudio u korist Komisije, Bugarska bi morala da obustavi radove na izgradnji Južnog potoka ili bi se suočila s teškim finansijskim kaznama.

Socijalistička vlada u Sofiji prvo je pokušala da zabašuri problem i izvrda obaveze. Još krajem maja bugarski premijer Plamen Orešarski uveravao je predsednika EK Žoze Manuela Baroza da će Bugarska poštovati pravila EU.

Barozo je međutim u Sofiji, prema pisanju londonskog Telegrafa, bio više nego jasan: „Pazite što radite. Znam da u Bugarskoj ima ruskih agenata“, čime je hteo da ukaže na moćne pojedince u vladajućoj Socijalističkoj stranci koji su pokušavali da se sa Rusima bilateralno dogovore o nastavku gradnje Južnog potoka.

Samo neki dan kasnije, Evropski parlament usvojio je Rezoluciju (i prosledio je državama-članicama), u kojoj se kaže ”da gasovod Južni potok ne treba graditi i da EU treba da radi na drugim dostupnim izvorima isporuka gasa.”

Zatim su bugarski mediji javili da je posle takvog upozorenja razmontiran prvi spoj cevi gasovoda Južni potok u Bugarskoj. Ministarstvo ekonomije i energetike Bugarske saopštilo je, međutim, da gradnja nije obustavljena, a izvršni direktor Južnog potoka Bugarska, Igor Elkin, rekao je da realizacija ide po planu i da u junu počinju radovi na gasovodu u Bugarskoj. I bugarski ministar energetike Dragomir Stojnev (ekonomista blizak lideru bugarske Socijalističke partije Sergeju Staniševu) odbacio je pozive da se Južni tok zamrzne i insistirao da gradnja počne u junu. Ubrzo zatim vlasti u Sofiji poverile su izgradnju bugarske deonice Južnog potoka ruskom konzorcijumu Strojtransgas.

Inače, većinski vlasnik Strojtransgasa s udelom od 63 odsto je ruska kompanija Volga grupa, čiji je gazda Genadij Timčenko, koga su SAD sredinom marta stavile na crnu listu zbog ukrajinske krize. Timčenko je, kako se tvrdi, jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji i blizak predsedniku Vladimiru Putinu. Mediji špekulišu da je cena od 3,5 milijardi evra za deonicu Južnog potoka kroz Bugarsku naduvana ”u Putinovom stilu”, kao što je bilo i s troškovima izgradnje u Sočiju za Olimijadu.

Iako se trudio da u tim trenucima deluje trezveno, nezainteresovano i neutralno, zvaničnom Beogradu nije bilo svejedno da li će Bugarska podleći pritisku Brisela i zaustaviti gradnju Južnog potoka. Iza fraze ”mi smo mali, neka se dogovore EU i Rusija” (Ivica Dačić: ”Mi čekamo da vidimo šta će se dalje desiti”), sakrilo se i jedno indikativno arbitrarno saopštenje Ministarstva energetike i rudarstva od 4. juna (dakle dan pošto je Evropska komisija naložila Bugarskoj da stopira radove na Južnom potoku): ”Što se tiče posledica odlaganja projekta, za sada o njima uopšte ne razmišljamo, jer posmatrajući činjenicu da Evropa u narednim godinama povećava potrošnju gasa za 30 odsto, smatramo da će ipak doći do dogovora između EU i Rusije. Još jedna veoma bitna stvar ne ide u prilog EU, a to je činjenica da je Ruska Federacija počela pregovore o isporuci gasa sa Kinom.”

Zahtev Evropske komisije da se prekinu radovi na Južnom potoku izazvao je politički zemljotres u Sofiji. Nagovešten je pad socijalističke vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, jer se manjinski koalicioni partner u bugarskoj vladi, Pokret za prava i slobode (DPS – okuplja pretežno etničke Turke), protivi stavu vladajuće Socijalističke partije da nastavi izgradnju gasovoda Južni potok uprkos upozorenjima Evropske komisije. Lider DPS-a Lutvi Mestan izjavio je u parlamentu da Bugarska ne bi trebalo da čini ništa protiv Brisela, već da brani svoje nacionalne interese ”u saradnji a ne u konfrontaciji” s Evropom.

Pet dana posle ultimatuma iz Brisela premijer Plamen Orešarski saopštio je, posle susreta sa grupom američkih senatora (Džon Mekejn, Kris Marfi i Ron Džonson), da je Bugarska obustavila radove na projektu Južni potok.

Odluka bugarskog premijera bacila je u zasenak inicijativu italijanskog premijera Matea Rencija, koji je predložio da lideri zemalja kroz koje će prolaziti gasovod Južni potok upute zajedničko pismo Evropskoj komisiji u znak podrške tom projektu.

Dan posle odluke zvanične Sofije, i vlasti u Beogradu su (privremeno) poklekle: potpredsednica srpske Vlade Zorana Mihajlović izjavila je da će verovatno i Srbija morati da odloži početak gradnje gasovoda. ”Bugarska je čvorište, pa samim tim, dok se ne okončaju razgovori Bugarske sa Briselom i EU sa Rusijom, i mi smo verovatno primorani da stojimo. Ili dok Rusija ne promeni rutu. Ali svakako rezultat i jednog i drugog scenarija znači verovatno odlaganje radova u našoj zemlji”, rekla je Mihajlović.

A onda je odmah stigao demanti, nikog drugog nego premijera. ”Za nas teče sve kao što je i planirano; ako bude bilo kakvih promena Vlada će doneti odluku”, rekao je Aleksandar Vučić.

Hoće li biti Južnog potoka?

Novinar Blumberga Leonid Beršinski tvrdi da će ”ovaj važan energetski projekat na kraju verovatno biti ostvaren.”

U Briselu su, međutim, vrlo glasne špekulacije da firme iz EU koje su zainteresovane za učešće u konzorcijumu koji bi upravljao ukrajinskom gasnom mrežom (kojoj su neophodna ogromna ulaganja), ne gledaju blagonaklono na Južni potok, jer bi im on bio direktni konkurent u poslovima vrednim milijarde evra.

Optimizam agencije Blumberg u neskladu je i s nedavnim stavom poljskog premijera Donalda Tuska, iznetim u autorskom tekstu u Fajnenšel tajmsu: ”Kakav god bio ishod konflikta u Ukrajini, pouka je jasna: zavisnost od ruskog gasa je prevelika, ona slabi Evropu.”

Poruka poljskog premijera samo je deo šire evropske strategije, koja se zasniva na potrebi i spremnosti da se smanji zavisnost od ruskog gasa i diversifikuje snabdevanje energentima, kako bi se obezbedila dugorčna energetska bezbednost (o tome će razgovarati lideri članica EU na samitu 26. i 27. juna). Tusk i francuski predsednik Oland autori su plana (u šest tačaka) stvaranja Evropske energetske unije po uzoru na bankarsku uniju, kako bi se smanjila zavisnost od ruskog gasa i “Evropa postala nezavisnija, koherentnija i kooperativnija u energetskoj politici”.

U tom kontekstu zaustavljanje Južnog potoka nije samo evropsko pokazivanje solidarnosti s Ukrajinom (čiji je premijer Arsenij Jacenjuk pozvao Uniju da blokira projekat gasovoda Južni potok uveravajući da je tranzit ruskog gasa kroz Ukrajinu siguran), koja se suočava sa strateškom namerom Moskve da je isključi iz snabdevanja gasom Evrope. To je prevashodno deo šire strategije Evropske unije da generalno smanji zavisnost od ruskog gasa.

Ali predsednik Komiteta Državne Dume za energetiku Ivan Gračov smatra da sudbina Južnog potoka zavisi samo od Rusije: ”Ako se Rusija dogovori sa Evropljanima o zajedničkom upravljanju ukrajinskim gasnim sistemom, oni neće biti protiv Južnog potoka. Odustajanje od Južnog potoka bilo bi loše za Rusiju, jer je već uložila značajna sredstva.”

”Bildujući” svoje pozicije i pokušavajući da nađe adekvatan odgovor na novu evropsku strategiju, Rusija je u maju potpisala 30-godišnji ugovor s Kinom o godišnjim isporukama 38 milijardi kubnih metara gasa vredan 400 milijardi dolara kroz gasovod Moć Sibira. Moskva računa da će joj taj posao s Kinom pomoći da smanji zavisnost od evropskog tržišta i da će tako ublažiti sankcije Zapada. A u beogradskim medijima taj sporazum dočekan je s takvom euforijom, kao da će Srbija svakog meseca ubirati poveći procenat dividende od dogovora Moskve i Pekinga.

Ima, međutim, analitičara koji tvrde da posao s Kinom i nije tako spektakularan kao što se htelo predstaviti. Kao argument navode podatak da je planirani kapacitet Južnog potoka 63 milijarde kubnih metara, dakle skoro duplo veći od ”potpisanih” 38 milijardi kubnih metara isporuka Kini.

I u Rusiji ima eksperata koji pokušavaju da ohlade Putinove gasne imperijalne ambicije tvrdnjom da će Moć Sibira prema Kini i Južni potok prema Evropi biti neisplativi za Rusiju.

Jedan od njih, Konstantin Krutihin, navodi četiri razloga zbog kojih je Južni potok neisplativ sa ekonomske tačke gledišta:

– prvo, potražnja za ruskim gasom u Evropi neće rasti. Najoptimističnije prognoze kažu da rast potrošnje gasa u Evropi može biti ne veći od 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Ali to će biti pokriveno uvozom tečnog gasa, a ne proizvodnjom Gasproma;

– drugo, snaga postojećih gasovoda već je suvišna. Snaga gasovoda koji sada idu u Evropu već je dostigla 250 milijardi kubnih metara godišnje, a prošle godine je kroz te cevi prošlo svega 138 milijardi;

– treće, izgradnja gasovoda prema Evropi kosi se sa proglašenom strategijom Kremlja o osvajanju istočnih (azijskih) tržišta;

– četvrto, nejasno je gde će Gasprom naći novac da istovremeno finansira Južni potok (mogao bi da košta više od 70 milijardi dolara) i Moć Sibira (ukupna cena prevazilazi 100 milijardi dolara).

”U prilog” ovoj dilemi idu i nešto lošiji podaci o poslovanju Gasproma za 2013. godinu, u kojoj je neto profit kompanije umanjen sedam odsto. Neto profit Gasproma potonuo je drugu godinu zaredom – 2012. pad je bio 10 odsto. Zbog ovih beskrvnih poslovnih rezultata Gasprom je izgubio status najprofitabilnije svetske kompanije.

Krutihin zapaža da nezajažljivi lobi građevinskih kompanija koje grade gasovode (i koji su se proslavili ogromnim profitima ostvarenim neverovatnim naduvavanjem troškova gradnje) gura Kremlj u gasnu avanturu i koristi političku slabost ruskog rukovodstva, čija je jedina želja da po svaku cenu kazni Ukrajinu oduzimanjem tranzita gasa.

I predsednik Instituta za energetsku politiku Vladimir Milov tvrdi da korist imaju samo izvođači radova na gasovodu: ”Milijarde evra otići će izvođačima radova, među kojima je i Strojtransgas Genadija Timčenka, bliskog prijatelja Vladimira Putina, koji je već dobio pravo na izgradnju bugarskog dela.”

Milov je napisao tekst ”Zašto je vreme da odbacimo Južni potok”, u kome tvrdi da na tržištu jugoistočne Evrope nema nikakve nove potražnje za gasom i navodi da su Bugarska, Grčka, Srbija, Mađarska, Austrija i Slovačka u 2008. godini potrošile 23,8 milijardi kubnih metara gasa, a 2013. godine – 18,3 milijardi kubnih metara. ”Južni potok ne otvara nikakva nova tržišta, njegov cilj je isključivo zaobilaženje Ukrajine, kroz koju sada prolazi više od polovine ruskog gasa”, tvrdi Milov.

Šta je Srbija činiti ako (joj) presuši Južni potok?

To pitanje naročito dobija na značaju ako se zna da Srbija svoju energetsku budućnost i energetsku bezbednost temelji na međudržavnom energetskom sporazumu-paketu iz vremena vlasti Koštunica-Tadić, koji je sačinjen po sistemu sulude, krajnje neozbiljne i smešne menjaže – mi vama jeftino prodamo NIS a vi nama obećate dugoročno, bezbedno i jeftino snabdevanje gasom iz Južnog potoka.

Jedan od mogućih odgovora na ovu tešku dilemu dala je potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović: „Mi moramo hitno da mislimo o tome da sebi obezbedimo drugi pravac za dotok gasa. Moramo da radimo na pravcu Niš-Dimitrovgrad.”

Gasovod Niš-Dimitrovgrad treba da poveže gasovode Srbije i Bugarske, po sporazumu koji su 14. decembra 2012. godine potpisali premijeri dve države, Ivica Dačić i Bojko Borisov. Izgradnja tog gasovoda nuđena je Rusiji, ali ona nije bila zainteresova, pa je posao poveren Srbijagasu, ali se sa njim kasni šest meseci.

Dok je još bila ministarka energetike, Zorana Mihajlović je (krajem 2013) izjavila da će izgradnja tog gasovoda omogućiti Srbiji da se poveže na TAP (Transjadranski) gasovodom, koji će u Evropu dopremati gas iz Azerbejdžana.

Profesor Siti univeziteta Alan Rili smatra (u londonskom Telegrafu) da će Evropa alternativu Južnom potoku pokušati da pronađe u gasu koji će na stari kontinent stizati iz Azerbejdžana kroz TAP gasovod. ”Južni potok je besmislen. Ne dovodi u Evropu nove količine gasa, nego mu je jedini cilj da zaobiđe Ukrajinu, a Zapad traži način da spase Ukrajinu velikim količinama novca“, tvrdi profesor Rili.

A na nedavnom Braun forumu (koji četvrtu godinu zaredom organizuje američka ambasada u Zagrebu u saradnji s hrvatskim državnim institucijama), pod nazivom ”Budućnost energetike jugoistočne Evrope”, bilo je reči baš o gasovodu TAP/IAP koji je ujedno i treći važan hrvatsko-regionalni energetski projekat. TAP bi trebalo da do Evrope ”dotera” gas iz nalazišta Šah Deniz 2, prošao bi kroz Grčku i prešao Jadran na najužem delu do Italije. Na TAP bi se nastavio IAP (Jadransko-jonski gasovod) i duž jadranske obale od Grčke, Albanije i Crne Gore ušao u Hrvatsku i spojio na gasovod Zagreb-Rijeka. Sve ove zemlje potpisale su u Vašingtonu sporazum o izgradnji 520 kilometara dugog gasovoda sa konzorcijumom energetskih kompanija, koji čine EGL iz Švajcarske, Statoil iz Norveške (po 42,5 odsto vlasničkog udela) i E.ON Rurgas iz Nemačke (15 odsto deonica projekta). Procenjuje se da bi prve količine gasa kroz TAP gasovod trebalo da prođu 2017. godine. Prva potpredsednica hrvatske Vlade i ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić izjavila je na Braun forumu da ”od Jadrana do Baltika nastaje novi evropski izvor gasa, dobavljač i ruta. Gas će postati element nezavisnosti ovog dela Evrope.”

Braun forumu prisustvovali su i predstavnici najvećih američki naftnih kompanija Ekson Mobil, Konoko Filips i Maraton Petroleum, a osnovni zaključak je da Hrvatska ima idealan geopolitički položaj da postane evropski energetski koridor. Pored TAP/IAP gasovoda, strateški projekti su eksploatacija nafte na ”poljima” u južnom Jadranu i LNG terminal na Krku. Za istraživanje nafte i gasa u jadranskom južnom podmorju postoji veliki interes američkih kompanija, a za LNG terminal na Krku navodno je najviše zainteresovan evropski komesar za energetiku Ginter Etinger, koji ga smatra ključnim projektom u ovom trenutku za EU, jer osigurava energetsku nezavisnost centralne Evrope od geopolitičkih potresa na granici s Rusijom.

Izgradnja kompletnog Terminala sa podstanicama i cevima prema Evropi koštaće milijardu evra, a 70 odsto novca moglo bi da se obezbedi iz fonda Connecting Europe Facility (CEF) namenjenog infrastrukturnim projektima. U tom fondu ima 5,8 milijardi evra koji će se deliti do 2020. godine, otprilike 700 miliona evra godišnje, a LNG terminal se već kvalifikovao kao jedan od prioritetnih projekata.

U zavisnosti od globalnih geopolitičkih kretanja menjaju se i pravci energetskih koridora u regionu jugoistočne Evrope. Srbija se do skoro dičila titulom nezaobilaznog evropskog ”energetskog koridora”, ali je sa ukrajinskom krizom i članstvom u Uniji Hrvatska izbila u prvi plan i dobila laskavu titulu – strateškog energetskog koridora Evrope.

Srbiji ostaje, kao i uvek – pasivna pozicija; da čeka rasplet u trouglu Evropska unija – Ukrajina – Rusija.

(Peščanik)