Skip to main content

MIROSLAV VASIN: Odnos prema Vojvodini pokazuje pravi odnos vlasti prema Evropi

Autonomija 12. мар 2021.
7 min čitanja

Atentat na Zorana Đinđića zaustavio je Srbiju u njenom progresivnom napretku ka evropskom društvu, ka evropskim integracijama, ali je istovremeno označio i zaustavljanje pozitivnog odnosa prema Vojvodini, kojoj je u tom periodu vraćen veliki deo nadležnosti i uspostavljen položaj suprotan onom koji je zauzimala godinama pre 2000. i derogiranja od strane režima Slobodana Miloševića, ukazao je u intervjuu za Autonomiju Miroslav Vasin, nekadašnji pokrajinski sekretar za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova i dugogodišnji predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke za Vojvodinu. Vasin je istakao i da pitanje odnosa Srbije prema Vojvodini, u suštini, uvek odražava situaciju u Republici Srbiji jer, kako kaže, što je veće razumevanje za položaj i potrebe Vojvodine, situacija u Srbiji je bolja. Zato se, kaže, u vreme nakon 2000. godine, kada su Zoran Đinđić i DOS došli na vlast, to jasno osetilo i u odnosu prema Vojvodini, dok je danas priča o Vojvodini potpuno utihnula.

– Tada su pokrenuti koraci ka vraćanju značajnih nadležnosti Vojvodini koje su za vreme Miloševića bile oduzete. I tako je i nastao takozvani omnibus zakon (Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine kojim je vraćeno preko 200 nadležnosti iz preko 20 oblasti, prim. aut.) 2002. godine, koji je označio promenu politike Beograda prema Vojvodini, jednu Đinđićevsku politiku koja je uvažavala autonomiju kao nešto što je neminovnost, kao nešto što je prednost Srbije, a ne njena mana – kaže Vasin.

U odnosu na položaj AP Vojvodine za vreme Đinđića su postojale tri struje u politici – ona koju je predvodila Vlada Srbije i koja je smatrala da je omnibus zakon prava mera autonomije, strana iz Vojvodine koja je želela mnogo više, kao i snage koje su ukinule autonomiju i koje su smatrale da ništa nije trebalo vratiti. Danas kao da nema nikakvog odnosa, kao da nikoga ne interesuje sudbina AP Vojvodine?

Od 2000. godine do danas odnos prema Vojvodini može da se podeli na dva vremenska razdoblja, period od 2000. do 2012. godine, odnosno od vremena kada su na vlast u Srbiji došle demokratske snage do 2012. godine, kada su bivši radikali, odnosno današnji naprednjaci, preuzeli vlast na nivou republike. Prvi period karakteriše postojanje jednog jedinstvenog stava da Vojvodini treba vratiti njenu autonomiju. Da li u većoj meri ili malo manjoj meri, to je bila stvar nijansi, naročito razlika između onih stranaka koje su bile u koaliciji u Vojvodini, a to su Liga socijaldemokrata Vojvodine, Demokratska stranka i Savez vojvođanskih Mađara. Naravno da se LSV uvek zalagala, bar na papiru, za mnogo širu autonomiju, Demokratska stranka je bila ta koja se zalagala za jednu značajnu autonomiju Vojvodine u okviru Republike Srbije, dok je Savez vojvođanskih Mađara, sasvim legalno, najviše vodio računa o položaju svoje nacionalne zajednice u okviru i Vojvodine i Republike Srbije. Ali tu je postojala saradnja, tu je postojala koordinacija, tu je postojalo razumevanje i mi smo uspevali da, korak po korak, Vojvodini njenu autonomiju vraćamo. Od omnibus zakona do Statuta APV. Drugi period, ali i prelom, nastaje 2012. godine, kada Tomislav Nikolić dolazi na čelo Republike Srbije i, praveći koaliciju sa SPS-om, SNS dolazi na vlast. Tada počinje potpuno drugačija priča i o autonomiji Vojvodine. Jedan ili dva dana nakon konstituisanja nove republičke vlade doneta je odluka Ustavnog suda Srbije kojom je, nažalost, značajan deo Statuta proglašen neustavnim. Mi smo tada kao Pokrajinska vlada pokušavali četiri godine da uspostavimo neki normalan vid komunikacije sa Republičkom vladom, međutim nismo uspevali. Čak četiri naša zvanična poziva za sastanke su ignorisana i sve je išlo ka tome da se urušava i uloga Vojvodine i uloga vojvođanske vlade i uloga pokrajinskih institucija. Tu „drugu politiku“ najbolje definišu izjave Igora Mirovića, koji je 2016. godine kada je došao na čelo pokrajinske vlade poručio da će jedan od prioriteta njegove vlade biti donošenje Zakona o finansiranju AP Vojvodine, da bi 2020. godine, nakon što ništa nije urađeno, izjavio da se on zalaže za donošenje Zakona o finansiranju Vojvodine, ali da je dobio odgovor iz Vlade Srbije da to nije njihov prioritet. I to je bio kraj priče.

Đinđić je po pitanju Vojvodine često bio kritikovan od strane medija i koalicionih partnera, bilo je dijaloga, možda i teških reči, ali se na Vojvodinu nije gledalo kao na neprijatelja i ništa nije za posledicu imalo odmazdu od strane republičkih organa. Period 2012-2016. obeležavaju direktni sukobi pokrajinske i republičke vlasti, a od 2016. više nema ničega?

Onaj ko nije u tome učestvovao ne može ni da shvati koliko je to bilo žestoko. To je bila takva degradacija pokrajinske vlasti od strane republičke, toliko podmetanje klipova u točkove… Ja se danas pitam kako smo uopšte izdržali da u te četiri godine napravimo ono što smo napravili, a to je gomila infrastrukturnih projekata koje smo realizovali, veliki broj sagrađenih škola, sportskih hala, domova kulture u Vojvodini, razvoj onih lokalnih samouprava u kojima su dominantni bili Mađari, Slovaci, Rusini… Romsko pitanje je rešavano na najbolji način u Evropi, što je konstatovano u izveštaju Saveta Evrope; po pitanjima rodne ravnopravnosti smo postigli deset puta više nego što je SNS postigla na nivou Srbije, a čime se sada hvali. Sve to čime se oni sada hvale, to je postojalo do 2016. u Vojvodini. Ukratko, vojvođanska vlada je do 2016. godine sa uživanjem izgovarala reč Vojvodina, dok vlast u pokrajini posle 2016. godine sa uživanjem izgovara reč severna srpska pokrajina.

Beograd je uvek težio većoj centralizaciji

– Kad smo kao Demokratska stranka učestvovali u vlasti na nivou republike i na nivou pokrajine nije uvek postojao isti ton u odnosu prema Vojvodini. Da se ne bismo lagali, postojali su šumovi uvek. Uvek je Beograd težio nekoj većoj centralizaciji, a vojvođanska vlast je težila nekoj većoj decentralizaciji, odnosno većoj autonomiji Vojvodine i ti šumovi su uvek postojali. Oni su i normalni, ali ti šumovi nisu uzrokovali zastoj u napredovanju Vojvodine. Međutim, kada je došlo do tog perioda 2012-2016, kada je u pokrajini na vlasti bila koalicija DS, LSV i SVM, a u Beogradu Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, i G17 plus …, došlo je do potpuno prekida veza – ukazuje Miroslav Vasin.

Priča o Vojvodini, između ostalog, jeste i priča o decentralizaciji i evropskim vrednostima. U najvećem broju evropskih zemalja ima više nivoa vlasti. Da li ponašanje naše vlasti i Srpske napredne stranke prema Vojvodini zapravo pokazuje ono šta oni zapravo misle o Evropi, iako makar deklarativno još nismo odustali od evropskog puta?

U suštini, odnos prema Vojvodini je odnos prema Evropi. Kao što se na papiru zalažu za Evropsku uniju, a u suštini ne mogu da je podnesu, tako se na papiru zalažu i za nadležnosti Vojvodine, a u suštini čine sve da ugase te njene vrednosti. Mene niko ne može da ubedi da su ljudi koji su toliko napadali demokratske snage zbog proevropskog puta odjedanput postali Evropljani i simpatizeri Evropske unije, kao što niko ne može da me ubedi da oni koji su toliko bili protiv Vojvodine zalažući se, dok su bili radikali, da se ona bukvalno ukine, sada postali neko ko želi dobro Vojvodini.
Ja prihvatam apsolutno i podržavam da je Vojvodina deo Republike Srbije, ali ona nije običan deo Srbije. Vojvodina je najznamenitiji deo Srbije, Vojvodina je ponos Srbije jer vi nemate u Evropi, na tako malom teritorijalnom prostoru da u slozi i zajedništvu i toleranciji živi toliki broj nacija kao što je to slučaj u Vojvodini. I umesto da Vojvodina bude lepo lice Srbije, nešto čime će se Srbija ponositi, oni čine sve da je predstave kao jedan običan deo Srbije. Kada kažem običan deo Srbije ne mislim ništa ružno, ali drugi delovi Srbije nemaju tu dragocenost koju ima Vojvodina, a koja se ogleda u multinacionalnosti, multikonfesionalnosti i suživotu.

Da li je uopšte moguća promena takvog odnos prema Vojvodini?

Odgovor je delimično u onom pitanju o decentralizaciji. Mi iz Demokratske stranke smo se uvek zalagali za decentralizaciju Srbije, uključujući i pitanje Vojvodine. Nismo nikada smatrali da u Srbiji treba da bude decentralizovana samo Vojvodina, nego i drugi njeni delovi, u skladu sa modernim evropskim tokovima. Ne možete imati razvijenu državu ako nisu njeni delovi razvijeni, to je jednostavno pravilo koje važi u Evropi. Samo kod nas se smatra suprotno – što je država centralizovanija, ona će biti razvijenija. Mi smo 2013. godine usvojili program o Vojvodini koji podrazumeva i decentralizaciju sistema javne bezbednosti Republike Srbije i osnivanje regionalnih policijskih uprava odnosno policijske uprave za Vojvodinu, u okviru policije Srbije. Predlagali smo i ostvarivanje prava na Statistički zavod Vojvodine jer ne možete imati podatke o privredi i svim drugim kretanjima ako nemate statistički zavod jednog regiona, naravno u okviru statističkog sistema Srbije. Tražili smo da se uvede Poreska uprava Vojvodine u okviru Poreske uprave Srbije, da bismo tačno znali koliko se poreza ubira na teritoriji APV i koliko je učešće poreza koji se ubira u pokrajini u ukupnom porezu koji se ubira na teritoriji cele zemlje. Zatim, tražili smo da se poveća i bolje kontroliše efikasnost distribucije gasa na teritoriji Vojvodine i omogućavanje praćenja rudne rente koja se naplaćuje na teritoriji Vojvodine. To je bio deo naših predloga. Ti su predlozi dočekani na nož od onih koji su protiv Vojvodine, prvenstveno od onih koji su danas na vlasti u Vojvodini i od 2016. godine, kada je SNS došla na vlast, više se o ovim stvarima i ne priča.
Na moju veliku žalost, Liga socijaldemokrata Vojvodine, a uvek sam se zalagao za blizak odnos između Demokratske stranke i Lige, je na nekim nivoima ušla u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom i imam utisak da su od tog momenta i ligaši prestali da pričaju o Vojvodini i da se zalažu za Vojvodinu na onakav način kako su to činili dok su bili sa nama u koaliciji. Istina, ponekad i čujete glas LSV, ali to je mnogo blaže nego ranije, tako da je priča o autonomiji Vojvodine, na moju veliku žalost potpuno utihnula. Kako se može ponovo pokrenuti? Pa, jedino da građani Vojvodine kao što su to shvatali 2000, 2004, 2008. ili 2012. godine, 2000. godine, kada su demokratske političke snage pobeđivale u Vojvodini, da se vrate takvim razmišljanju, jer autonomije Vojvodine može biti samo ako većinski deo njenog stanovništva to želi.

Proteklih osam godina svest o „nepotrebnosti pokrajine i njene administracije“ dodatno je ojačana. Čak i danas da se nešto promeni ne bismo bili na pozicijama iz 2012. već na mnogo lošijim. Šta je to sa čime će morati da se suoče oni koji pretenduju da vode vlast nakon SNS-a?

Meni je strašno žao i lično sam jako teško podneo taj izborni poraz 2016. godine, ne zbog toga što smo mi pali sa vlasti, nego sam znao i osetio sam, i to je svako dobronameran mogao da oseti, da je to u suštini poraz vojvođanskih vrednosti i politike jačanja autonomije naše pokrajine. Mi ćemo morati da delujemo, kad kažem mi, mislim na demokratske političke opcije, kad se promeni vlast, u dva pravca: jedan pravac je podsticanje decentralizacije na nivou Republike Srbije, pretvaranje u razvijenu državu koju će činiti razvijeni regioni, a drugi nivo je priča o još većoj decentralizaciji i autonomiji Vojvodine.
Cela Srbija žudi za decentralizacijom. Neka mi neko kaže da Nišlije ne žele da imaju skupštinski organ koji bi odlučivao o regionu južne Srbije, da Zaječarci i drugi ne žele skupštinu u kojoj bi odlučivali o razvoju sopstvene regije kao što želimo mi Vojvođani, taj ne govori istinu. Da bi se to realizovalo, mora većina građana Srbije da shvati da je to pravi put. Vrlo je to teško u ovim uslovima kada imate većinu medija koji su suprotni autonomiji. Vi imate centralni list, kao što je Dnevnik u Vojvodini, koji je potpuno protiv priče o Vojvodini na način na koji smo je mi plasirali, nego na Vojvodinu gledaju samo kao na skup nekih građevinskih poduhvata, skup nekih sela, skup mesta, nemate priču o suštinskim vrednostima Vojvodine. Teško je očekivati i ne možete zameriti građanima Vojvodine koji su pod takvom medijskom presijom poklekli i 2016. godine, ja bih rekao predali Vojvodinu, predali njene vrednosti u ruke Srpske napredne stranke. Teško će biti vratiti se na stare pozicije, ali zaista mislim da decentralizacija, autonomija, multinacionalne vrednosti, suživot predstavljaju budućnost Vojvodine i da ćemo kad-tad morati da se vratimo na te staze. Prvo se moraju postići ciljevi koji su vezani za ove pregovore pod nadzorom Evropske unije o slobodama medija, otvaranju nacionalnih servisa, o fer izbornim uslovima. Tek kad se to postigne, kad se realizuju jedni takvi izbori, onda možemo očekivati da se krene ka povratku sistemu vojvođanskih vrednosti i svemu onome čemu samo mi težili.

Dalibor Stupar (Autonomija)