Mlako suprostavljanje Nenada Čanka i nekoliko drugih poslanika Aleksandru Vučiću povodom njegovih opservacija o Vojvodini, na sednici Skupštine Srbije prilikom usvajanja Budžeta, ne predstavlja ni deo adekvatnog odgovora, s obzirom na skandaloznost njegovih tvrdnji. Do sada je vladalo uverenje da ne postoje grublje reči  kojima se negira autonomija Vojvodine od onih koje je izgovarao Miloševićev establišment za vreme čuvene „antibirokratske revolucije“, ali se sada može reći da je netrpeljivost, pa i tonalitet, kojim je Vučić govorio o Vojvodini, nešto što se još nije čulo.

Vučić je, ne trepnuvši, povišenim tonom izjavio kako „mi plaćamo i plate i penzije i puteve i sve… mi dajemo pare da bi Pokrajina isplatila pokrajinskim institucijama… mi dajemo Pokrajini da ona dodatno ojača“. Kada se čovek povrati od šoka posle ovakvih izjava, prvo pitanje koje mu se nametne je: ko smo to „mi“, a ko su „oni“.

S obzirom da Vučić najčešće o državi govori u prvom licu jednine, onda je za pretpostaviti da svoju personu predstavlja u množini, a na drugoj strani, „oni“ su građani Vojvodine kojima on daje plate i penzije i gradi puteve. Neverovatno.

Nakon što je odigrao odlučujuću ulogu u smanjivanju plata i penzija građana Srbije, Vučić i sada dokazuje da njihove plate i penzije smatra svojim vlasništvom, iako se radi o prihodima koje pojedinac ostvaruje kroz svoj rad i plaćanje doprinosa. Vučić nikako da shvati da su penzije stečena prava i da niko, osim samog vlasnika tog prava, nema pravo da njima raspolaže.

U normalnim okolnostima bilo bi potpuno bespotrebno podsećati da je Vojvodina deo Srbije, ali na to, očigledno, treba ukazivati Vučiću za koga su građani Vojvodine „oni“, a svi ostali smo „mi“. Nije potrebno podsećati da se iza ovoga krije želja za stvaranjem odijuma prema Vojvodini koja, navodno, po njemu, ima veća prava od ostalih delova Srbije. Svakome ko je dobronameran sasvim je jasno koliko je to opasno.

Smelost Aleksandra Vučića  da izjavi da on („mi“) finansira izgradnju puteva i infrastrukturnih radova u Vojvodini graniči se sa bezobzirnošću, s obzirom da se zna urednost građana Vojvodine u izmirivanju svojih fiskalnih obaveza i koliko je puta doprinos Vojvodine, kao ekonomski najuspešnijeg dela Srbije, republičkom budžetu veći od izdvajanja za njene potrebe.

Retki su primeri tako perfidnog osporavanja autonomije Vojvodine kao što je to uradio Aleksandar Vučić govoreći da se njoj pare daju bez ikakvih obaveza jer Pokrajina nema nikakvih suštinskih obaveza, jer su nadležnosti Vojvodine jasno propisane Ustavom. Nije za očekivati da Predsednik Vlade derogira ustav sopstvene zemlje.

I na kraju, sasvim je jasno da je u potpunosti ogoljena želja Aleksanda Vučića za započinjanjem deautonomizacije Vojvodine i još veće centralizacije Srbije. Bez obzira što bi morao znati da razvijenu državu mogu tvoriti samo razvijeni regioni i da Beograd mora biti u Srbiji, a ne Srbija u Beogradu. Neka o tome priupita Angelu Merkel, na primer.

(Danas)