Četništvo je (u Bosni sam to, posle Srbije, najbliže i najduže posmatrao) velika tuga i beda, srpska i ljudska.

Verujem da su najbolji među njima iskreno poverovali da tako najbolje služe srpskom narodu. Mnogima je pogodovalo što se u isti mah i „bore“ (nose puške u okupiranoj zemlji) i spasavaju sebe i svoje (a aktivna vojna lica izbegavaju još i nevolje nemačkih zarobljeničkih logora). Kod trećih se „sretno“ spojila sklonost ka besposličarenju i nasilju sa „višim“ ciljevima srpstva, monarhije, pravoslavlja. Ambicioznim mladim oficirima „akademcima“ mogući put da se posle savezničke pobede probiju do viših činova i velikih nacionalnih priznanja.

Nekima je četovanje bilo, ne samo nastavak velikih, mitskih tradicija i načina da iz seljačke zabiti uđu u svet uspešnih „ljudi iz naroda“. Mnogi su tada prvi put u životu bili besplatno siti, napiti – i važni! Bilo je kasnije sve više onih koji su prisilno mobilisani, ne shvatajući smisao tog beskorisnog lenčarenja i potucanja.

Na području Kosmaja, na početku rata, često smo se sretali sa četnicima, u to vreme znatno malobrojnijima od nas. Nismo se mnogo dopadali jedni drugima, ali smo se tolerisali. Razgovarali smo i o nekim zajedničkim akcijama, od kojih nije bilo ništa, jer njima za to „još nije vreme“ a za nas je bilo već krajne vreme da više doprinosimo napadnutom Sovjetskom Savezu, prvoj zemlji socijalizma. Oni su mahom srednjovečni seljaci, vođeni ponekim oficirom Vojske ili Žandarmerije. Za naše kriterije oni su bili odviše bahati, nakićeni redenicima, kamama i šubarama, često napiti i grubo zahtevni prema domaćinima u pogledu hrane, smeštaja i opreme. A mi smo za njih bili stranci, „varošani“, školarci, belosvetski komunisti, prevratnici. Oni mrze Nemce, a mi fašiste. Oni „za kralja i otadžbinu“, a mi za oslobođenje i socijalizam.

Kako je rat odmicao, beda lažnog ratovanja postajala je sve očiglednija!

Tako su se, na primer, u istočnoj Bosni, druge polovine rata, oko Bijeljine, Tuzle, Srebrenice i Vlasenice motale bradate aveti… vođene nekim vojvodama: Derikonjom, Čelonjom, Kerovićem, pop Savom… Sve vojskovođama na dobrim konjima, sa nekoliko desetina ili stotinak naoružanih bednika, „boraca protiv komunizma“, koji nikada ni metka nisu opalili na okupatora. Sa pompeznim „štabovima“, ađutantima, brojnim „seizima“, posilnima, ordonansima. Najprimitivniji su nosili na glavama šubare od jagnjeće kože, sa papcima… Strašni i važni svima nemoćnima i nenaoružanima, možda i sebi samima, sa kokardama, ponekad primitivno izlivenim od olova. Vašljivi, plašljivi, prljavi i pijani, vozili su se fijakerima, lokali i pucali, slavili i zaklinjali se „mladom Kralju“.

Najbednije je bilo kada su takvi uveravali sebe i druge da se žrtvuju za spas srpstva od: „Titovih komunista“, „masona“, „čivuta“, od „kolektivizacije žena“, „zatiranja srpske vere“. Zastrašivanjem naroda da mu preti „hrana na kazanima“, „rušenje međa na njivama“, koje ni sa međama ni bez njih nisu mogli da ih prehrane.

Najzad, krajem rata, demoralizacija zbog naređenja Njegovog Veličanstva Kralja Petra II, da se stave pod komandu komunističkog Maršala tita.

Najtragičnija je, međutim, morala biti sudbina onih među njima, koji su uzeli pušku u ratu u poštenoj veri (a bilo ih je ne malo – pogotovo na početku rata) da su dužni da se žrtvuju za otadžbinu i slobodu.

(Iz knjige autobiografskih zapisa Mirka Tepavca „Moj Drugi svetski rat i mir“, Razlog Zagreb, 2012)