Skip to main content

MIRKO ĐORĐEVIĆ: Zavisni i nezavisni analitičari

Autonomija 05. феб 2013.
3 min čitanja

Mi koji se bavimo analizom zbivanja u društvu potpisujemo se, naravno, kao nezavisni analitičari – ali to nije baš tako uvek.
I u svetu je to tako, ne samo kod nas i valja biti nezavisan da bi sebe čovek predstavio ozbiljno. Ali puna istina je nešto složenija. Svi smo mi, u stvari, zavisni od pogleda na svet, od idejnog opredeljenja i izbora stajališta. Mi se opredeljujemo politički, verski – religijski ili konfesionalno. I to je normalno i po tome nas uzimaju ozbiljno ili nas uopšte i ne čitaju. Sasvim nas je zbunio u ovim našim refleksijama neki građanin koji se oglašava kao nezavisni analitičar. Njegovo ime često srećemo u novinama, ali prezime nikako tačno da upamtimo i grešimo kada ga oslovljavamo Antonijević ili tako nekako. Konačno smo načisto da se pomenuti građanin zove Slobodan Antonić i da je po struci sociolog. Neka tako i bude. Mene je lično, kako sam doznao mnogo kasnije, sumnjičio da nisam nikakav sociolog, što je delom tačno, jer sam obuzet problemima komparativne literature i religijskim problemima. Šta sve nisam u odbranu iznosio, nije pomoglo – morao smo da dokazujem i da nisam po struci recimo ginekolog, iako poštujem to časno zanimanje. Bilo kako bilo, volim da zavirim u sve, pa i u tekstove ovog vrlog građanina iz kojih se vide neke činjenice važne i ozbiljne.
Valja prvo navesti misao ovog građanina koja me je zbunila, a ona je po dubini smisla zaista to zaslužila.
Građanin S. A. doslovce kaže: “Zavisni smo od briselske droge”. Pri tome misli na Srbiju danas, na Vladu i njenu orijentaciju ka EU. Na sebe naravno ne misli. On je nezavisan u apsolutnom smislu i to ističe, ali nikako tako nije. Nisu svi u Srbiji zavisni od droge iz EU, jer ima dosta, u svakom pogledu, zavisnih od nečeg drugog. U opijate se ne razumem jer nisam imao prilike i sredstava da ih konzumiram. Reč „droga” je kod ovog mislioca – metafora naravno. I to smo razumeli, ali suština nam izmiče budući da je misao duboka, kako to u njega biva. Dijagnoza njegova obuhvata naciju u celini ili barem njene političke strukture koje o tome odlučuju u zemlji. Dijagnoza je loša. Jednostavno, ne poklapa se sa činjenicama i nema veze sa stvarnim stanjem političkog stanja Srbije. Na osnovu ove misli i drugih antologijskih refleksija ovog nezavisnog analitičara i mi se usuđujemo da izvedemo neki zaključak. Ovaj čovek je zavisan od ideologije koju promoviše recimo “Pečat”, a još pregnantnije NSPM kao glasilo te ideologije koja nije ni nova, ni srpska, ali je politička. Nova nije jer imamo antologije takve misli od sv. Nikolaja do njegovih sledbenika i savremenih tapkaroša tih buđavih ideja. To je lepeza i čitav cvetnik takve misli u nas Srbalja svakoga zakona verskoga, ali njih reprezentuju mislioci i pisci poput D. Ćosića, Matije i njihove bratije, bradate i bez brade, da o organizacijama i ne govorimo. Njih ima i u SPC i oko nje, a najviše na ulicama. I oni sastavljaju spiskove nepodobnih ili još neupodobljenih građana kojih ima.
O tome sam – dokon i naivan kakav sam – napisao knjige, ali koga u veseloj Srbiji knjige uopšte zanimaju.
Kakvog tu sve veselog sveta nema u tim organizacijama i među tim nezavisnim analitičarima. Jedni bi da ukinu AP Vojvodinu i to načisto da nam – kažu tako – jednom svane. Ima tu akademika i pesnika, te popova i kaluđera. Jedni nam nude bezmalo nekakve komisije koje bi stručno proveravale konfesionalnu pripadnost, ulazeći čak i u spoljne znake kakvi su obrezivanje određenog dela tela. Njima nije jasno da to nije neki poseban problem. I Gospod Isus iz Nazareta je bio obrezan i deo se čuva u crkvenim muzejima kao sveti Prešucijum. Gluposti i ludosti ovde nema kraja i skoro ga biti neće. Ovo danas u Srbiji je uistinu zlatno doba takvih nezavisnih mislilaca i teoretičara. Došlo je njihovo vreme, kažu neki analitičari, kao da je to vreme uopšte i prošlo. Ne vraćamo se mi u neke tamo devedesete – to je koješta – mi se vraćamo punom parom u srednji vek. Ako je u Briselu droga, ovi se upinju iz petnih žila da sačuvaju Srblje od tog zla.
Vikao je siromah Dositej, vodeći malu družinu slobodnih ljudi uglavnom crkvenih disidenata – knjige, knjige braćo moja, a ne zvona i praporce – i nije mu se dalo. I za njega kažu da je Srblje odnarodio i drogirao i ostali su jadni kao nekakva tikva bez korena. Više nećemo, držimo se i mi onoga iz jevanđelja, one reči mudre: “Dosta je danu svakome zla svojega”.
Lično se nikada nisam potpisao kao nezavisni analitičar niti kao sociolog ili – bože me prosti – ginekolog.
(Autonomija)