I Vojvodina je u žrvnju predizborne kampanje, a ona nije baš tako čista kao bela vejavica nad ravnicom, i sve je nekako zbunjeno.

Nije mnogo pomogla ni rasprava u Ustavnom sudu Srbije, koja je argumentovano potvrdila da ni u Statutu autonomije nema ni trunke, ni pahuljice jedne nekakvog separatizma. Zabune se nastavljaju, i sa njima i kampanja koja uistinu prlja ovaj nežno beli sneg nad ravnicom vojvođanskom. Ne mislimo ovde samo na legendarnog doktora K. – ne treba ga mešati sa onim Jozefom K. iz Kafkine proze – koji je pohodio Novi Sad. On je barem jasan – kakav Statut, kakva autonomija i kakvi bakrači, bato. Sve je to za njega neprihvatljivo. Tako misle i crkvene velmože koji u kampanji – iako to nije njihov posao, jer nisu registrovani kao politička partija – ne posustaju za partijskim prvacima. Ako smo kod crkve, valjalo bi se prisetiti i nečega što svi namerno zaboravljaju, čak i najugledniji komentatori: imala je Vojvodina i svoje svetosavlje i slavila ga je. Dakle, 1823. godine se u Segedinu u domu prote Stamatovića pevala himna Uskliknimo s ljubavlju. Bila je to pesma jednog valjanog kulturnog obrasca, ali ne i političkog. Kasnije su ideolozi hegemonizma i balkanske ratovođe dodale stihove politički intonirane, koji su nadahnjivali te ratovođe – sve do najnovijih vremena, do devedesetih godina recimo, i ratova. O srpskom pravoslavnom baroku ovde nećemo, jer se nema kome govoriti, jer je to – po nekima – „rana od klinaca na telu pravoslavlja srpskoga”. No, nećemo dalje.

Ovde će biti reči o onima koji zabune seju ovde i sada i u Vojvodini, i u Srbiji. A to je za Vojvodinu opasnije od ovog snega koji veje, jer – proći će sneg i stići će proleće i sa njim i izbori đurđevdanski. Tu je nevolja. Otuda ove zabune koje neki svesno nameću. Sve je predizborna računica, i s njom je to i počelo. I tu nismo sigurni ni sa Vojvođanima. Istaknuti prvak LSV u nekim svojim refleksijama nije sasvim jasan. On se boji nekih regionalista i “decentralista” – ako smo ga dobro razumeli – a i sama Vojvodina je – kakva god bila – plod izvesne regionalizacije i decentralizacije u istorijskom smislu.

Deluju tako, ali mnogo jasnije nisu ni pohvale koje politički čelnici upućuju Vojvodini, a u novije vreme su oni sve izdašniji.

O tome znamo mnogo, posebno u novije vreme. Vojvodina je neka “lokomotiva razvoja” Srbije na putu ka EU. To je javno tvrdio i sam Toma Grobar – kako ga narod od milja zove – nedavno na sred šora novosadskog. A koliko je iskren, videćemo posle Đurđevdana, jer u jevanđelju jasno i lepo stoji – “Po delima ćete ih poznati”. Drugi pak tvrde da je Vojvodina “motor” našeg razvoja, dok treći imaju čak i jaču reč – po njima je Vojvodina “tvrđava novog obrasca” i u kulturnom i u političkom pogledu. Nemamo za sada razloga da im ne verujemo, ali videćemo kada se kampanja završi i kada dođu na vlast. Nas zanima jedan mnogo veći problem. O njemu se nekako izbegavaju razgovori. Ima li Vojvodina – to je prvo pitanje naše – i sama “subjektivnih snaga” u sebi i na svojoj političkoj sceni. Ovaj izraz “subjektivne snage” su voleli komunisti, ali se ni oni sa njim nisu baš najbolje snašli – setimo se M. Đilasa i šta je bilo sa njim pod Titom. Izraz ne pripada samo M. Đilasu, iako ga on koristi u jednom naslovu, već u dubljem smislu pripada starom Ž. Prudonu, a ima ga i kod Roze Luksemburg. No, da ne dužimo: vojvođanske političke partije su brojne – ima i klubova i “autonomaških” krugova – ali nije dovoljno jasno ima li u njima jasne političke koncepcije koja bi bila prihvatljiva i za druge u Vojvodini. Vojvodina je inače u Srbiji, i tu se “kockice” različito slažu u političkim igricama. Zabune su u tome, po našem sudu. Da li će Vojvodina biti “tvrđava moderne Srbije”, kako Č. Jovanović kaže, zavisi od mnogo čega. Najpre od mogućih promena u Srbiji i nekog stvarnog preokreta-zaokreta. Ti zaokreti znaju da idu u jednom, ali i drugom smeru. I levo i desno. Ima i evropskih iskoraka i zaokreta, ali i antievropskih. Videćemo.

A sneg veje li veje, i mi se sećamo onih stilski blistavih i nade punih zapisa i pejzaža iz proze Veljka Petrovića, iz večnog, snežnog vojvođanskog Ravangrada. Veliki pisac, danas ne znamo zbog čega zaboravljen, dobro je znao i šta je Vojvodina i šta je Srbija, i muka ova naša današnja.

A sneg veje i zasipa ravnicu, traju i zabune naše dok nam snežna vejavica nudi lekovitu tišinu sna i odmora.

(Autonomija)