I tada petao zakukurika – moje je da kukuričem, a da li će zora svanuti to od mene ne zavisi.

Iz abhaske narodne priče

Ovo bi, držimo, trebalo da bude deviza svakog onog ko komentariše društveno-politička zbivanja i autor ovih zapisa se toga pridržava.

Poznati politički lider i predsednik SVM u Vojvodini I. Pastor, izjavio je ovih dana nešto što se ne bi smelo zaobići. U vezi sa vojvođanskom autonomijom – žali se I. Pastor – ostao je usamljen i to je objasnio rečima: “Autonomističke stranke su zatajile” i nisu jasne u svojim zahtevima. Akcenat je još važniji – “Zahtevi su promenjeni za sitan novac”. O kojim se sve strankama radi, bližeg objašnjenja nema, ali je izjava decidna jer autonomija i borba za nju “ne može uroditi plodom iz manjinskih pozicija, to je bez većine nezamislivo”. Iako ne znamo koje su konkretno stranke tako trgovale, ako jesu, princip koji zagovara I. Pastor je dobar i veoma važan. Ovakva principijelnost je retka u izjavama naših političara i lideru SVM treba odati poštovanje – izjava njegova pogađa suštinu autonomije uopšte, bilo o kojoj regiji Balkana ili Evrope da je reč. Danas ni marljivi hroničari nisu sasvim sigurni koliko smo autonomija u minulom periodu – posebno u vreme ratova devedesetih – imali i gde su sada. Zvalo se to SAO ili tako nekako. U jednoj su velmože na vlasti otišle bile tako daleko da su – to je sada RS u BiH – uredbama sa zakonskom snagom pokušale da građanima nametnu i ekavski izgovor. To je potrajalo neko vreme, pa je propalo – Srba ima i ekavaca i ijekavaca ako ćemo o narečjima. Vuk Karadžić je bio ijekavac ili Titov general N. Ljubičić iz okoline Užica. Jednom reči, nije išlo i propalo je jer je ta autonomija u BiH bila očišćena od svih drugih na najbrutalniji način. I sad imamo na jugu Srbije zahteve za autonomijom, ali na jednonacionalnoj i jednokonfesionalnoj osnovi. Ni to neće ići, odnosno mnogo će nevolja doneti svima.

To je još jedan razlog zbog kojeg je izjava I. Pastora važna, jer on vidi da autonomija mora biti za sve ili je ne može biti.

Tu je i ova muka sadašnja oko Vojvodine, u kojoj se izgleda među strankama trguje i to “za sitan novac”. O novcu ne znamo koliki je, ali izgleda da je to ono što Isus pominje u jevanđeljima opominjući učenike da uzvišene principe ne prodaju za zdelu leća – to mu je sitno divlje proso. To u Isusovim parabolama stoji kao principijelna zapovest koja bi morala da važi i za čelnike stranaka u čijim je rukama sudbina ljudi. No, nije to jedina zapovest o koju su se ljudi oglušili – grmeo je preosvećeni episkop bački, ali mu na pamet nije palo da otvori crkve za beskućnike u danima kada je mraz odnosio živote. Lako je ljubiti bližnjega svoga na daljinu iz toplog dvorca, ali nije lako poći u pomoć starici koja se smrzava u snegu. To se događa i u Vojvodini. A vojvođanska autonomija nije hir nekog političara. Ona je istorijska i ustavna kategorija koja čini bogatstvo Srbije u evropskom smislu reči. Čudno je da se nakon ove izjave ne oglašavaju drugi u Novom Sadu, a posebno predstavnici većine u etničkom smislu. Oglašavaju se uporno oni koji govore o nekakvom separatizmu – ali to su budalaštine i nisu čak ni ozbiljne insinuacije. A o onoj trgovini bi se moralo više toga reći – svi znamo iz jevanđelja kao se Isus jednom – iako je bio apsolutno protiv nasilja – poslužio metlom – u nekim prevodima motkom – da istera trgovce iz hrama jeruslimskoga. Predizborna kampanja je tu, i prljava je naravno, da prljavija biti ne može. Toliko je prljava da je sneg postao prvljav od nje. Nije ovo na dobro kako je krenulo i na dobro izaći neće, ni nakon izbora đurđevdanskih.

Patrijarh A. Čarnojević nije imao problem s datumom ulaska u Evropu, jer se na vreme obratio na pravu adresu – i to je neka pouka.

U tom smislu izjava I. Pastora zaslužuje i širi komentar, ali mi tu ne možemo mnogo – naše je, rekosmo, da kukuričemo, a na biračima je da se opredele. A trgovcima ne smetaju ni sneg ni mrazovi. Mislimo na trgovce političke i stranačke.

(Autonomija)