Zapis ovaj nije politički komentar već refleksija o vesti koja je na televiziji bila udarna – a u novinama namerno “skrajnuta”.

U Srbiji se nahodilo više od šest stotina političkih stranaka, od kojih su neke bez članstva, a u nekima ni članstvo ni vođstvo ne znaju ni sami o čemu se radi – ima toga i u svetu. One poznatije su ustrojene uglavnom po starom komunističkom receptu, ali za razliku od komunista, one nemaju javno publikovani Statut i jasno deklarisane ciljeve. A i kada ih u nekom smislu imaju, oni su sumnjivi. Međusobno se glože i kažu da jedini oni imaju recept za boljitak naroda – stara priča. U registru političkih stranaka nalazi se – odnedavno – i 82. po redu, jedna pod imenom – “Zajedno za Vojvodinu”. Vest je važna i udarna, ali se bezmalo više ništa ne zna o njoj. Ne zna se ono najvažnije. Sedište će biti u Ruskom Krsturu i vodi se kao partija nacionalne manjine. Ne kaže se jasno ni koje nacionalne manjine u Vojvodini, ali se gospođa Olena Papuga pominje kao zvaničnik pred državnim organom, kako i stoji u državnom Službenom glasniku. I sa glasovima koji su potrebni – sa potpisima građana – izgleda nije ništa sporno.

Sve to znamo i opet ništa ne znamo, a najmanje ono što je ovde najvažnije, jer se radi o Vojvodini kao AP u sastavu Srbije.

Vojvodina je istorijska kategorija i pravna činjenica po Ustavu Srbije, a u Evropi se prepoznaje i kao regija u sistemu evropskih regija, i tako i funkcioniše. Neka podsećanja stoga – tako držimo – nisu naodmet. Čuvenom Proklamacijom rimsko-nemačkog cara Leopolda I, koji se titulisao kao “njegovo apostolsko veličanstvo”, Vojvodina se prepoznaje u smislu autonomne celine koja je imala mene i promene u tome, ali je sačuvala taj istorijski znak sa pravom. Zanimljivo je da su komunisti koji su obnovili Jugoslaviju taj znak prepoznali, i u Ustavu iz 1974. godine su uredili regiju onako kako su je uredili. Car Leopold I je vladao od 1658. do 1705. godine, a 1699. godine je Karlovački mir promenio stanje fakata u Evropi. No, Vojvodina je opstala. Na dan 6. aprila 1690. godine, Srbi u Vojvodini – došli sa patrijarhom A. Čarnojevićem – nastanili su južnu Ugarsku, odnosno došli su u Evropu. I srpska Crkva je bila sa njima, koja je ovom seobom dobila pravoslavni barok i “karlovačko pojanje”. To su kulturno-istorijski pojmovi.

Istoriju znamo i ne znamo – kako ko – ali su ovde važnije neke druge napomene, u prvom redu o tome šta je autonomija danas u EU.

Iz mnogih regiona Srbije slušamo izjave o autonomiji, a one koje dolaze iz Sandžaka zbunjuju. Autonomija može imati razne oblike, ali ne može biti jednonacionalna i jednokonfesionalna, a ovo što se nudi iz Novog Pazara je samo bošnjačko i muslimansko, jer se Srbi tamošnji i ne čuju, a kad se i čuju, to su ekstremisti. Svima je jasno da takva autonomija nema budućnosti. U tom smislu, autonomija ne može biti još nešto – ne može biti manjinska kao takva. Stoga bi trebalo da saznamo kako je ovo u Ruskom Krsturu zamišljeno i programski formulisano, ali to za sada, sudeći po novinama, ne znamo. Valjalo bi da se prvaci registrovane partije oglase, jer u Vojvodini ima više od dvadeset naroda, vera i konfesija. Ako je ova partija samo manjinska, nema problema – u pravu su da budu što hoće da budu – ali takvih partija ima u svim manjinama. No, u manjinama ima i više partija u jednoj “manjini” i to je u ovom slučaju nešto što ne znamo.

Vojvodina je moguća samo kao višenacionalna autonomija, jer u protivnom nje nema. Tu imamo jedan fenomen koji se u svetu izučava, ali ga kod nas mnogi zaboravljaju: onaj ko se naseli u nekom vojvođanskom mestu, ako ne u prvoj onda već u drugoj generaciji se oseća “Vojvođaninom”, ali ne u smislu nacije već u smislu jedne, sigurno, više vrednosti. Jer nacija je po Renanu – a to je moderno evropsko poimanje – “permanentni plebiscit”. Samo u pluralizmu se može očuvati identitet svake manjine, jer u protivnom on postaje patološki sveden na nešto politički neodrživo u današnjoj Evropi.

U tom smislu nam nedostaju šire vesti, ne samo o ovom iz Ruskog Krstura, nego i o drugim autonomijama i “autonomijama”.

Dovoljno nam je bilo iskustvo minulih ratova ili nije – to je ono o čemu bi valjalo razmisliti. Političari sve mogu, oni mogu da manipulišu i sa državama i sa autonomijama. Najčešći vid je kada se nešto proglasi nekakvim separatizam. Oni uglavnom to viču, ali nije svaki zahtev – bio on manjinski ili većinski – separatizam i opasnost po Srbiju, jer može da bude i potpuno drugačije – jaka evropski ustrojena autonomija. Ona može čuvati jedinstvo države bolje od jednopartijskog ili jednokonfesionalnog unitarizma, koji se lako pretvara u etatizam ili u totalitarizam.

Vojvodina je Vojvodina za sve ili je neće ni biti, i stoga je najvažnije da se stranke jasno odrede.

(Autonomija)