Niko sada i ovde u vezi s Kosovom ne zna kakvi su odnosi između vojvode Tome i SPC – svi su zbunjeni, a zbunjeni su i vojvoda i patrijarh.
Vojvoda četnički Toma N. diže crkvu u Bajčetini i daruje je metohom, odnosno imanjem svojim na kojem će crkva biti. U istoriji je to prvi slučaj. Da predsednik laičke i sekularne republike gradi crkvu i vladika šumadijski ga je već svrstao među „vladare Srbije kakvi su bili Nemanjići“. Supruga mu Dragica – uvek uz njega – biće nova neka Jefimija koja „puna verske tame, veze svilen pokrov na dar manastiru“. Tako počinje ona pesma M. Rakića o kraljici našoj nesrećnoj Simonidi. Bilo joj je pet godina kada je postala žena kralja Milutina. Nećemo o tome jer kome je stalo do krvavih scena silovanja devojčice, neka čita Ruvarca ili druge naše istoričare. Grozno je to. No, kralj Milutin je svetac u SPC. Ni o tome nećemo. Ako je reč o žrtvi za Kosovo, neka im bude, a nama kako bude.
Kako stvari stoje, nama ni crkva neće pomoći, pa ni patrijarhu i vojvodi T. koji crkvu gradi u rodnoj mu Bajčetini. Vojvoda Toma N. je zalegao za sporazum iz Brisela iz aprila ove godine, jer druge nama nema. A patrijarhove izjave ništa ne govore, odnosno sve je to tako zakukuljeno, tako zamumuljeno i niko ne zna šta je patrijarh srpski kada i kako rekao – on je govorio da Srbi i Albanci mogu zajedno, potom da ne mogu, a na izbore da pođu, pa potom: „Ili svi ili niko“. Najnovija izjava je ipak jasna: „Ako je cena ulaska u Evropu da se otcepi Kosovo, mi se onda zahvaljujemo Evropi i radije ćemo ostati sami bez Evrope ako to tako mora da bude, ali sa našim Kosovom“.
Šta će Srblji 17. novembra i kako će glasati, i to niko ne zna, ne znaju ni oni sami. Vladika pak kosovski Teodosije ne misli tako, a za Atanasija i Amfilohija već znamo da ništa ne misle i da im je to osobina odvajkada poznata. A vojvoda gradi crkvu i nada se, a SPC mu, kako se čini, okreće leđa jer većina u Saboru misli – odnosno ne ume da misli – da Srbi i ne treba da izlaze na izbore. Sabor se bliži i ne znamo da li će Crkva sa državom ili onako sama hteti da Srbija ostane karantin izolovan od sveta. Sam vojvoda Toma N. ima jasnu ideologiju, po njemu žene ne treba da gledaju „serije“ nego da pletu i štrikaju, sve onako klot-frket i da ćute i u crkvi – kako zapoveda apostol Pavle – i u državi. Ona sintagma vojvode Tome N. o „simfoniji u sekularizmu“ je nešto što ni Maks Veber ni Jirgen Hebermas ne mogu da shvate, a ne može ni sam Gospodar Vučić koji će vid izgubiti studirajući ove mislioce koji se bave religijskim problemima. Posebno Maksa Vebera.
Sve se vrti oko Kosova koje ostaje ne karantin nego tamni vilajet, pa ako glasamo, kajaćemo se, ako ne glasamo, kajaćemo se. Sam premijer Dačić ne gradi crkve ali preti – ako ne glasate, biće vam neki Albanac gradonačelnik. A šta će biti i da li će Albanac biti gradonačelnik ako ne glasamo – totalno je zakukuljeno. Nikom nije lako, pa ni patrijarhu – ako pozove Srbe da glasaju, spaliće ga vladike, ako im kaže da ne glasaju zameriće se državi i onda propada ona „simfonija“ dičnog nam vojvode Tome koji je na privremenom radu na radnom mestu predsednika Republike. Sve je zaumno.
Mi smo čudna zemlja, jer kod nas decenijama traje dijalog između ludih i zbunjenih koji su u nedefinisanom odnosu, ali u dijalogu.
Najbolje bi bilo pitati gospodara u Moskvi, jer tamo ima „većih Srba od Srba“. A mi smo nešto između, pola riba republika pola devojka monarhija. Neće Srbi s Albancima, neće Albanci sa Srbima, ali najveća nevolja je što neće ni Srbi sa Srbima i kako onda naći neko rešenje, jer osim izbora ostaje rat, ali ko će s kim ratovati niko ne zna – iz EU poručuju da im nije do rata. Prvo smo terali naše tamo da ne idu na izbore i da dižu barikade, a koji neće, bili su izdajnici, sada se ne zna ko je izdajnik i ko je patriota. Ono potpisano u Briselu 19. aprila ove godine zna se šta je i kako je. Danas nam valja, sutra ne. Niko ne može da predvidi kako će proteći izbori 17. novembra, ali se ipak zna da ovako više ne može, ali Vlada u Beogradu to ne vidi. Srbi južno od Ibra nešto vide, ali to su – kako kažu – Tačijevi Srbi. Svak je svakom izdajnik, a na listi su samo dvojica kandidata – Miloš Obilić i Vuk Branković.
A vojvoda Toma N. i patrijarh Irinej stoje i čekaju, a u julu naredne godine navršiće se stotinu godina jedne politike koja nije dala rezultate u procesu „rešavanja kosovskog pitanja“. Sve je to bilo, ali rešavanje nije i nije bilo nego čekanje. Samo kada bismo znali šta čekamo i na koga se nadamo, do boga daleko, a Rusija još dalje. Kosovski „čvor“ odavno liči na Gordijev čvor. I kada ga EU bude presekla, po nas dobro biti neće jer nama nikada nije bilo dobro. Nikom nije bilo dobro u istoriji, ni Srbima ni Albancima, a nostalgičari čekaju da im pitanje reše Kosta Pećanac i Džafer Deva, no od toga ništa nema. Sve češće nam odjekne u ušima onaj alt đakona od pre dvadesetak godina:
Hriste bože, jedini i sveti
Srpski narod kroz oblake leti.
I ako bogorodica bude proplakal u Tominoj crkvi, bićemo sigurni da je to tačno i znaćemo zašto plače.
(Autonomija)