Koga sve nije Vojvoda Toma N. pomilovao i koga će tek obasjati njegova milost nije lako nabrojati – to su hronike za službeni list države.
A što se tiče odlikovanja, i tu nije lako se snaći, kovnica u Topčideru, u ovom momentu radi u tri smene, to su šleperi ordenja, a ne samo ona legendarna kolica koja je opisao srpski pisac Domanović. Za njim je sa ordenjem krenuo i patrijarh srpski Irinej i, recimo, ministar Velja Narodni nema gde da stavi odličja. O tome zaista posle Domanovića nema smisla govoriti, građanin u Srbiji bez medalje i nije neki građanin, ali se ipak otvara jedno komplikovano pitanje – ko će njega odlikovati za ovoliki trud i samopregor na slavu “mile nam i napaćene otadžbine” – opet Domanović – koju potresaju krize svakojake. Ovu smo nevolju čuli u retkom bifeu kakvih još malo ima, sve su kafići, a taj bife smo zvali – i danas ga neki tako zovu – “Kod Kane Galilejske”, jer nam je tamo jedna punačka kelnerica sipala vodu u vino – i voda nikako da se pretvori u vino. Ali Srbija je puna čuda.
Sve to nije toliko ni važno, jer pomilovanja koja predstoje već potresaju javnost i niko nije siguran ko će biti obasjan milošću Vojvode Tome N.
U “igri” je Radomir Marković, zloglasni šef večne Udbe, a Udba je sudba u Srbiji, svima, i živim i mrtvim Srbima. Vojvoda nas uverava da ne brinemo jer kaže – “nikada nisam pogrešio neću ni sada”. Hoće da kaže da nije pogrešio ni kada je vodio čete po Hrvatskoj ili Bosni, kada su zločini činjeni masovno, no nije jedini ako ćemo pravo. Ne znamo još šta će biti sa Markovićem, ali sudeći po ovome ruka Vojvodina neće zadrhtati kada bude potpisivao pomilovanje. Kada prođe Marković, lako će ići i Legija i toliki drugi koji, kako sami hitaju da kažu, “trunu u zatvoru na pravdi boga”. Ukrstili su koplja analitičari i komentatori, te jedni sumnjaju da će Vojvoda to učiniti, a drugi su već sigurni da će svi “proći” jer milost Vojvode Tome nema granica. On je obećao i poručivao još pokojnom Đinđiću, dok je bio živ, da misli na one “s nogom”. Ako je tako mogao o Đinđiću reći, milost sleduje i njegovim ubicama. A Vojvoda Toma – kaže N. Čanak – “drži reč”, pa neka svako čita ovo kako mu se sviđa. I Toma i Vučić naravno, jer oni idu u paru – barem za sada. Vojvoda može sve, on može da odlikuje žive, a deli odlikovanja i posthumno. Za sada smo pred dilemom šta će biti, i bura u javnosti u sadašnjem trenutku nikako se ne smiruje. “Službeni glasnik” se čeka i čita se kao tabloid.
Malo je jasniji čuvar državnog pečata ili ministar pravde u Srbiji koji poručuje onako nekako sibilinski – okruglo pa na ćoše.
To je neki Selaković koji se trudi dok govori da deluje ozbiljno, ali to mu često ne polazi za rukom. Selaković mirno kaže da vojvoda Toma N. ima u svakom slučaju “suvereno pravo” na čelu Republike, čiji Ustav ne kaže tako. A Selaković je, koliko smo čuli, pravnik i morao bi znati kako stvari stoje tu – u Republici je suverenitet prenet na nekog drugog, i nije srednjevekovna kategorija. I sami suvereni u monarhijama koriste pravo milosti samo uz dozvolu stručnih osoba iz Krunskog saveta. I ne mogu da čine baš sve kako im na um padne. Niko nije istražio političku “pozadinu”, a ovi o milosti beskrajnoj kojoj se nadaju od Vojvode Tome N. Napustio nas je i Srđa Popović i niko više ne sme ni da zucne o zločinima i nekoj tamo pozadini – kakva pozadina, sve je ovde na istaknutom mestu scene političke i ništa nas neće iznenaditi. U civilizovanim zemljama, bile one republike ili monarhije, “suveren” vožd računa o činjenicama koje javnost zna, a tek o Ustavu. Ovaj je predsednika republike proglasio suverenom, a pravnik je neki. I još čuvar državnog pečata. Može sve kod nas, ovde je boginja pravde odsutna, nije izvesno i da li je ikad navraćala, a ako je Srpkinja – zacelo je slepa rođena. A neki kažu pak da je Srbija srećna zemlja i u to nas uverava ruski ambasador u Beogradu koji mirno kaže: “Srbija će Južni tok plaćati ruskim kreditima”. Uzimamo kredite da bismo plaćali kredite i tako to – odnosno sečemo uši da bismo zakrpili onaj deo tela koji se u pristojnijim prilikama ne naziva svojim imenom. Doveli su nekog momka iz Niša, koji je učen čovek i na svetskim univerzitetima je kažu izučio sve o privredi – jeste momak učen, to ne sporimo –ali njegov ekspoze u situaciji u kojoj smo počinje i završava se jednom umnom frazom koju on izgovara i na srpskom i na engleskom jeziku – stežite kaiš – kao da mi to i sami ne znamo. Ovde nema nikakve “pozadine”, sve je na sceni, kao što su i političari na sceni.
A Vojvoda Toma N. je duševan čovek, za svakoga ima milosti, kao da je učio i sam neku “trinaestu školu” kakvu uče popovi – Vojvoda je i pobožan.
(Autonomija)