Sve to postaje bizarno i uveliko tužno što se čini javno, čak i na pomenima žrtava – srećom građani su ostali dostojanstveni.

To u Novom Sadu – osvrnimo se još jednom na to – bilo je neukusno i za nevine žrtve uvredljivo. Nije gradonačelnik Pavličić zabranio verskim vođama da činodejstvuju, a u Novom Sadu ih ima iz mnogih vera i konfesija. Ali je učinio nešto gore – pognuo je glavu i povukao se zaboravljajući da njegova država baštini antifašističku tradiciju. A vladika bački je prenaglio, jer se drugi sporovi rešavaju na drugom mestu. I posledice su tu, još ružnije i tužnije – nema grejanja, ali nije pomen navodno uzrok tome. To što neki pominju nekakve “batinaše” nije važno, jer srećom prošlo je bez fizičkih sukoba. Bilo je to odmeravanje i kušanje snage između države i Crkve, i sve je ličilo na onu ljupku priču o onim simpatičnim stvorenjima na brvnu koja su oba pala u vodu. Narušeni su odnosi između države i Crkve, i to je sve.

Na to se nećemo vraćati, bar ne nažalost do sledeće prilike, a kako stvari stoje kod nas, to nećemo dugo čekati.

Nije to samo u Novom Sadu, jer i iz Sandžaka stiže nešto, ako ne isto, ono slično. Efendija Zukorlić se oglasio da je spreman da oprosti onima iz Islamske zajednice (IZ) u Beogradu. On pominje čak i amnestiju, pod uslovom da mu se priklone. U balkanskoj tradiciji to zvuči epski – il’ se neko skloni, il’mi se pokloni. Zakon o crkvama i verskim zajednicama prepoznaje jednu IZ u Srbiji, a tu su dve. Tako je propala inicijativa iz Turske da se one pomire. Opet brvno, ali to je političko brvno. I sada se svi oglašavaju, a ne čuju se oni koji su to uradili i koji su IZ podelili. Oni mirno ćute kao da nisu ni u čemu učestvovali. A svi znamo ko su, ali oni su moćnici koji i sada u predizbornoj kampanji dobro rade svoj “posao” i njima ovo na brvnu odgovara u kampanji sasvim dobro.

A u vezi sa inicijativom za pomirenje, Republiku Tursku ne bi trebalo u to mešati – u toj državi je još Kemal-paša našao formulu odnosa između vere i države. Inicijativa je potekla od IZ Republike Turske i bila je osnovana i uistinu dobra. U nama na Balkanu je problem, jer mi smo dozvolili da se relativizuje – blago rečeno – ono što u Ustavu države stoji i da načinimo prostor za ovakve radnje versko – političke. Sada je tek jasno i to se vidi da od pomirenja dveju IZ u Srbiji nema ništa i bolje to vide komentatori u Evropi, nego naši čak i oni najbolji. A u Ustavu stoji da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da su autonomne i slobodne u vršenju svoje misije, i još – da je Ustav garancija u tom smislu svima. I sada, da postavimo jedno suvišno pitanje o tome ko je kriv – krivi su oni koji su gubitnici, odnosno građani i vernici u svim verama i konfesijama.

Nema naravno veze između događaja na keju i ukidanja grejanja u dvorima raznim vladičanskim, jer dužnika ima mnogo i grejanje se mora platiti. I kome to odgovara, možda je suvišno pitati.

Nije čudno što su žrtve ćutale (kako stoji u naslovu mog pređašnjeg teksta) – njih su silnici zanavek ućutali – ali je čudno što se sami građani ne oglašavaju, barem ne dovoljno glasno, o skandalu na obeležavanju godišnjice. Žalosno je što se to zbiva u Vojvodini i stoga su mnogima suvišne napomene koje izriču odgovorni predstvanici EU. Pomenućemo samo ono što ističe Ivo Vajgi u novosadskom “Dnevniku” – “Vojvodina na putu modernizacije može da bude putokaz Srbiji na putu ka EU i na putu modernizacije pogleda Beograda, umesto da pribegava starim istorijskim stereotipima koji opterećuju srpsku politiku”.

Mi sami dakle to činimo i ne bi trebalo da se čudimo kada nam “datum” izmakne, onaj za početak pregovora za EU. I sada se svađaju LSV ili recimo LDP oko toga ko je kriv ili zaslužan. O tome govore i ove tužno – smešne svađe verskih poglavara koji jedni drugima ne praštaju, pa čak i kada nude “amnestiju”. Ovde je sumnjivo čak i svako i u tom smislu i “istorijsko” pomirenje, jer ovde važi pravilo iz gore navedenog epskog iskaza – “Il’ se skloni, il’ mi se pokloni”.

Ne greše mnogo oni koji kažu da se mi ne vraćamo u devedesete nego u sredinu osamdesetih godina kada je sve ovo i počelo. Izbori se približavaju i ne biraju se sredstva, no brvno političko je tu.

(Autonomija)