I u ravni kolektivne simbolike i realno, Kosovo stoji kao muka ovdašnja, i u danima kada sporazum iz Brisela napreduje – još nismo sigurni kako ćemo.
Da se srpska truba s Kosova čuje, to znamo, ali mnogi ne vide da truba već duže vreme svira znak za povlačenje, a ne za juriš. Tužno je, ali tako je i to od poodavna. I nisu nam za sve krivi „Šiptari“ – izraz je upotrebio patrijarh Srpski Irinej – već mi sami koliko nas je ostalo tamo. Neka sumnjiva ubistva, napadi sve agresivniji, udario Srbin na Srbina, jedni hoće na kosovske izbore, drugi ni da čuju, bombe prašte i svi su kao zbunjeni. Partijski lideri iz Beograda rade ono što su godinama radili i nama i na Kosovu, SPC je blago rečeno zbunjena. Iz Pećke patrijaršije oglasio se patrijarh srpski Irinej i pozvao Srbe da izađu na izbore i da izaberu najbolje. Bilo bi razumno, ali nije tako – sam patrijarh je napomenuo da „kada govori patrijarh, on govori u ime Crkve“. Tako bi trebalo da bude, ali opet nije tako. Jer odavno već patrijarh udara u klin, Sihod u ploču i nikako ne ide i niko ne zna kako ćemo proći i koji će signal zasvirati truba sa Kosova.
Nije tajna da odnosi između države i Crkve nisu baš neka „ simfonija“, i da tu ima uticaja sa strane, pa i iz dalekih zemalja.
Nedavno je bio u poseti i patrijarh moskovski i vascele Rusije i to u Nišu, gde je sve bilo jasno. Sada se mnogi pitaju da li država koristi Crkvu ili Crkva – državu. Svi još nisu čuli znak koji svira kosovska truba i sve liči na igru mačke i miša, pri čemu nije jasno ko je tu mačka, a ko miš, ali sve govori da smo blizu neke političke mišje rupe. Zaputio se bio legendarni i slavni levičar A. Vulin u Hilandar da nad ćivotima svetaca potraži odgovor i nije ga našao. Malo mu je bilo molitve u kosovskim svetinjama, gde je klečao čak i pred ikonom one nesrećne silovane devojčice Simonide. To je u svakom smislu politička igra, prazna i dosadna koju smo decenijama igrali. Mora da je ono nesrećno dete Simonida, s desne strane kada uđete u Gračanicu, sve tužnije i ako njena ikona bude proplakala, lično ćemo i mi poverovati da ikone plaču.
U Briselu se jedno govori i čini, a u Beogradu drugo, a tek na Kosovu niko živ da razume šta se radi.
Opet smo u tamnom vilajetu, jer ako izađemo na izbore, kajaćemo se, ako ne izađemo, opet ćemo se kajati, jer osim izbora nema drugog načina da se stanje vidi i da se verifikuje istina. Osim izbornih kuglica postoje i bombe i kuglice metaka, ali – i to smo probali, pa ništa uradili nismo. Igra ne bi bila nešto novo, ali nosi u sebi nešto što je daleko od igre, nosi gubitak u sebi za one ljude kojima je Kosovo i dom i domovina. Krivi su naravno vlastodršci u Beogradu koji jedno danas kažu, a sutra drugo učine. Sam vojvoda Toma N. nije siguran ni u ono što izjavi, premijer pak hoće na Kosovo i zna kako to ide, pa i kako ne ide. A nama nikako ne ide. Ako želimo u EU, zna se kako to ide, ali nećemo i to se zna, samo niko jasno da kaže. Sve je ovde nedorečeno. A nije veselije ni u Vojvodini, iako je barem mirno i nema bombi i sukoba. Zna B. Pajtić ko je pustio mačku da zaigra u Vrbasu i da se mečka kreće vojvođanskom ravnicom ali – još niko ne zna ima li u Vojvodini takozvanih „subjektivnih snaga“ koje bi mogle nešto smisleno da kažu. Pažljivo čitamo sve što ugledni političar Ž. Berisavljević tvrdi, ali zapinjemo sa tim famoznim „subjektivnim snagama“. Politika je opasna kartaška igra – to svi znamo – i nije stvar u tome što se karte kradu i puštaju iz rukava – i to znamo svi – već u tome što se primenjuje taktika pomešanih karata. Sad su karte u Vojvodini zaista lukavo pomešane. Neće biti kao na Kosovu, nadajmo se. Kartu o vojvođanskom separatizmu puštaju iz rukava ne autonomaši i republikancii već oni drugi – negde iz SANU i većma slavnijih institucija. A mečka nije sama ni slučajno došla u Vrbas, nju je vabio i sam vojvoda Toma N. i ko sve ne. Ona nije još pred Pajtićevim vratima, ali ide i prati je rešeto u koje udaraju ovi iz SNS. I ne samo oni je hrabre. Vrbas ne mora biti paradigma, ali može i da bude. Politika je kartašnica i to smo znali i pre Krležine proze i publicistike. Ima naravno autonomaša, ali ima i onih koji glume autonomaše. Možda oni najviše ohrabruju mečku iz Vrbasa. I nije isključeno da mečka Božana zaigra i u samom Novom Sadu. Onaj miting je bio Božanina probna igra pred rešetom. A tu je i njena sestra Gordana. Intelektualna elita kojom se Vojvodina dičila vekovima – ćuti, osim retkih izuzetaka. Pevalo se nekada:
Radikalsko kandilo
Palo pa se razbilo
To je pevao naš deda Milan, ali davno je to bilo, ovde radikalsko kandilo potpiruje i ulje mu doliva sam Gospodar Vučić. No kako su se oni presvukli, to je samo moda, a moda je sezonska pojava. Biranim rečima je Gospodar Vučić- Weber pozdravio ono u Vrbasu. I još jedna uzgredna napomena: celog smo Maxa Webera pročitali i nismo našli ništa od onoga na šta se Gospodar poziva, ali to nije važno.
(Autonomija)