Vidovdan je praznik i simbol i jednog poraza i jedne pobede i ove godine stoji u tom znaku – svi se nekako zbunili.

Nama su najzanimljivije refleksije premijera I. Dačića, koji se nekako kao i mitropolit Amfilohije oglasio. Naravno, poruke su i u nečem slične i različite. Vladika crnogorski je jasan. I dosledan. U jednoj pesmi ispevanoj u desetercu, godine 1989, on je iskreniji i od samog člana SANU Ljubomira Simovića, koji je pevao iste godine:

Danas u Srbiji nema drugog puta
Do puta na Kosovo ili sa Kosova.

A vladika Amfilohije je pevao još jasnije i doslednije o Kosovu i našemu putu vekovnom:

Vidov dane, moj očinji vide,
Tobom vidim što sljepci ne vide.

I sa tog puta ne treba skrenuti kao sa:

Jedinoga puta Srbinova.

Premijer Dačić nije pesnički raspoložen, ali je politički sasvim precizan. U istoriji smo imali, kaže on, uvek neku tragediju za Vidovdan, a sada se nadamo da će ovaj Vidovdan 2013. godine biti u znaku dobre vesti. Prva tragedija je ona iz 1389. godine, druga je ono na Miljacki u Sarajevu 1914. godine, kada se okomio na nas svetski rat sa milionskim žrtvama. Najgore nam se desilo, po Dačiću, i to na Vidovdan kada smo S. Miloševića izručili u Hag. Malo deluje zagonetno ili baš sibilinski tajnovito, barem u političkom smislu. Poruka je slojevita. Ovo s Miloševićem je Dačićeva bodlja u srcu, jer on mu je bio skutonoša, odnosno spiker njegove partije. U pitanju je Datum i odluka će pasti na Vidovdan 28. juna u EU u Briselu ili još ne znamo u kojoj varoši, a odluka je u rukama dveju žena – Merkelove i Eštonove, a sa njima nema šale. Premijer Dačić je hrabar čovek – uz Gospodara Vučića – i samo hrabrima ćudljiva boginja Clio – muza zaštitnica istorije – bira ovakve Datume, no sada će nam suditi ne sultan Murat II, pa ni zet srpski Bajazit zvani Ilderim – što na turskom znači „munja” – već dve žene gorepomenute. Kako ćemo proći, još se ne zna. Koliko će samo njih iz šatora doktora K. ili iz dične SANU, te vladika iz SPC zbog ovde Dačićeve vidovdanske poruke vrisnuti i to baš kao Damjanov Zelenko. Izdaja, izdaja, već se ori, ali Dačić ne odustaje. A taj Datum je naš Rubikon. Ko će uzviknuti Alea jacta est, još ćemo videti. Politika nije poezija iako je – kao što znamo – na Kosovu godine 1389. poezija pobedila politiku, kako se izrazio jedan naš mislilac u jednoj svojoj sentenci. A šta će kazati Matija i bratija, o tome i misliti ne smemo. Svejedno, Dačić je realan političar i druge nam nema. Jeste hrabar Dačić, ali ni vladika crnogorski nije za potcenjivanje. A oni iz EU kao ne znaju koji je to praznik Vidovdan naš. Amfilohija ne treba potcenjivati.

To je nova nevolja koja nas snađe pred Vidovdan, a ako ćemo pravo i nije neka nevolja – da od toga to ne prave lažljive novine beogradske.

Proglasio je Amfilohije Njegoša za sveca i odredio mu zapovedni dan i ikonu je pokazao narodu. Novine već tu ikonu zovu sv. Njegoš ženoljubac, a vladika je pisao i erotsku poeziju. Pa šta, to je ono najbolje u poeziji i delu njegovom. Voleo je žene i devojke, pa šta, i Gospod Isus iz Nazareta je voleo onu lepu devojku iz Magdale, i kako svedoče jevanđelja oni su se pred apostolima “ljubili u usta”. U druge detalje i poze ovde nećemo ulaziti. A Marija je bila sestra Martina i Lazareva iz Vitanije. I šta! To nije greh voleti žene i devojke, greh je samo otimati tuđe i s njima činiti ono. Naravno, Amfilohije je prekršio kanone, ali boli njega uvo za to, bliži se Vidovdan. Podigla se graja oko toga, i mi nismo za to da Njegoš bude svetac, dosta mu je oreol velikog pesnika i mislioca, ali – kada Amfilohije nešto naumi, to mora biti. Ideološka deviza, ne samo njegova, znamo kako glasi: Neka bude što biti ne može. To i D. Ćosić kaže. Videli smo kako je sv. arhijerejski sabor reagovao na to, kada se sastao na činu epikleze – zazivanja Duha svetoga. i tako dalje. Sabor je ovaj predlog „povukao iz procedure”.

Ni u državi ni u Crkvi nema mira kao što ga nema pod maslinama. Kalendar SPC je ionako prebukiran, sve svetac do sveca. Sve obuzima strah, da Amfilohije i sebe ne proglasi za sveca, jer nije ni to isključeno. A u kalendaru uvek ima mesta i za svece i za grešnike, i za obiliće i za brankoviće.

(Autonomija)