Reči koje izgovaraju pesnici i pisci sežu do dubljeg sloja semantičkog i pretvaraju se u metafore – to je pravilo u nauci o književnosti.

U najnovijoj knjizi poznatog pisca D. Ćosića – „Kosovo 1966-2013“ – upravo je to ono što nas je zbunilo, a za početak ponudićemo jedno opravdanje za pisca Ćosića. Knjiga nije književno delo već pripada publicističkom žanru – metaforama tu nije možda ni mesto. Razmišlja Ćosić o Kosovu, odnosno sabire svoje članke, i sve to – reklo bi se, znamo – ali mesto kojim ćemo se baviti tipičan je iskaz iz publicistike ovog pisca u članu SANU. „Kosovsko pitanje Briselskim sporazumom nije konačno rešeno“, trajaće ti sporazumi i nesporazumi godinama, pa i vekovima, a da bi se to učinilo, treba sabrati „celokupan potencijal umnih, radnih i moralnih snaga naroda“. Nama koji čitamo Ćosića sve ovo je poznato i svakom prepoznatljivo, ali zaključak koji nudi Ćosić je nov: „Biti poražen ne znači biti i pobeđen“.

Tu smo zastali. Jedan naš sagovornik nam je kazao da mu je to ono De Golovo „oui, une bataille est perdue mais pas la guerre“, odnosno – izgubljena je jedna bitka, ali nije i rat. Jeste to De Gol kazao onog 18. juna, godine znamo koje, ali to nije ovo, jer je General bio krenuo u bitku zajedno sa antifašistima da povrati čast Francuske koju je Hitler bio pogazio i kome je neki F. Peten u tome pomogao. Niti liči, niti je isto ovo Ćosićevo i ono De Golovo. Nismo bili zadovoljni našim sagovornikom, ali on je strpljivo saslušao nas. Nije EU fašistička sila već obrnuto – ona se temelji na principima antifašizma i demokratije.

Tolerantni sagovornik nije ostao zbunjen, ali smo zbunjeni ostali mi koji godinama čitamo Ćosića – i koji mnoge njegove knjige cenimo – i sada.

Kod Ćosića smo i ranije izučavali njegove sintagme i nismo daleko odmakli u razumevanju. Onaj čuveni Ćosićev izraz „razistorija“ jednostavno ništa ne znači, jer ovako spojen prefiks ne nudi ništa što bi se moglo naći na nekom jeziku, niti znači nešto kada se pokuša prevesti na bilo koji jezik. Istorija je bila maćeha i Francuzima i Nemcima na Rajni, ali su se njihovi pisci sporazumeli kao i političari. Ovaj Ćosićev iskaz je bukvalno non-sens, odnosno besmislica. Pisao je Ćosić da je M. Crnjanski pisac „bez misaone dubine“ i – nećemo više, jer ako neko nema sluha zaludu mu je da celog dana peva Internacionalu. A pisci često nemaju sluha za istoriosofiju, a Ćosić se tom disciplinom godinama bavi. On se bavi sudbinom naroda i njihovim mestom u istoriji, a nije ni O. Spengler, ni Danilevski.

Vraćamo se onoj zagonetnoj sintagmi o tome da je neko poražen ali nije pobeđen – u nekom nastojanju da joj nađemo smisao.

Daleke 1389. mi smo na Kosovu poraženi i pobeđeni od strane sultana Murata II – a junački je pao i knez Lazar – i Napoleon je na polju nedaleko od Brisela Vaterlou poražen i pobeđen. To samo Ćosiću ne ide u glavu i o tome ćemo koju reč. Nije naravno „kosovski pitanje“ rešeno u sporazumu potpisanom u Briselu, na putu je da se nađe neko razumno rešenje, no i to je daleko. Ovo što pisac najavljuje je neki novi sukob, neki rat i – ko će pobediti, videće se. U izgledu je da ni jedna strana, ni Srbi ni Albanci, ne budu ni poraženi ni pobeđeni, već da nađu neko održivo rešenje za život koji mora biti zajednički, budući da ni Srbi ne mogu svi u Rusiju, a ni Albanci nemaju mogućnosti da se svi isele nekuda, ne zna se gde. To su zakoni istorije. Ovo Ćosićevo je ideologija do „istrage“ naše ili vaše koja nikom dobra donela nije, niti će. To su i drugi pre činili, a zašto bismo mi i Albanci bili zlokobni izuzetak – niko ne zna. Ovo što Ćosić kao istoriozof govori jeste Šešeljeva ideologija, jer se čak i jedan Koštunica ne upušta u ovako nešto. Još niko nije napisao – izučavajući delo Ćosićevo – magistarski ili doktorski rad o tome kako je skojevac i antifašista iz vremena poslednjeg svetskog rata stigao ovde gde sada stoji, kako je pisac koji je pisao himne Titu mogao ovako da porekne sve, i da spali ikone kojima se klanjao. A to je posao koji čeka ozbiljnog književnog istoričara i istoričara uopšte. To je redak obrt, i to se dogodilo i F.M. Dostojevskom koji je u progonstvo otišao kao revolucionar – pristalica Š. Furijea – a vratio se čovek koji piše panegirike caru i slavi despotiju i rusku kontinentalnu hegemoniju. U svetu ima studija o tome s takvim „obrtima“, a kod nas nema.

Da je Ćosić sam, ni po jada ne bi bilo, ali mi imamo „elitu“ koja pati od ovakvih obrta koji nas jesu u više navrata u zlo uvaljivali.

(Autonomija)