Razgoropadio se ministar – ministar za sve – I. Dačić i hoće da smesti pisca S. Ugričića u zatvor – da tamo piše i potpisuje što hoće.

A u ovoj palanovačkoj story ima detalja koji ovom sada prethode, ali i detalja koji se kriju. Sve je to počelo, ne u Banjaluci, nego negde oko Banjaluke i diljem Bosne nesrećne koju bi još da komadaju. Niko ne zna čak ni legendarne BIA-VIA i slične službe – gde je Bole S., kako mu tepaju čak i ozbiljniji komentatori, uneo eksploziva toliko da je mogao planuti Brisel zajedno sa barunicom Ešton i EU. I nikom ništa. Slavili su tamo i trikratno blagosiljali “najmlađu srpsku državu”, a to je RS, koju su stvorile velike sile u nevolji kao tehničko rešenje u cilju zaustavljanja rata. Nije to država, no šta je tu je – a mi smo iz Foruma pisaca napisali debele knjige o tome šta je RS, koja je u crno i Bosnu i Srbiju zavila. Proći će godine dok nas Drina i Morava budu oprale.

Nema potrebe ovde se toga prisećati, jer svi znamo kako je bilo od Bratunca do Srebrenice i redom.

Prašinu je uzvitlao crnogorski pisac A. Nikolaidis i njegov se paradoks – ili metafora – vrti i svi ga tumače: dobro je uradio, jer neko mora da baci kamen u vodu. A koliko mu je metafora uspela, nećemo ni o tome, jer Dačić čita kako mu se hoće, ako uopšte nešto čita osim sabranih dela S. Miloševića. Sve znamo i sve vidimo, ali nas to ne teši mnogo. Ovde se ratovi vode uvek novim sredstvima. Pala je i prva žrtva. To je ugledni pisac S. Ugričić, čovek koji se godinama borio protiv intelektualnog podsticanja terorizma. Ministar Dačić se sprema da nam govori valjda i o Vukovaru i o Srebrenici, kao da mi ništa o tome ne znamo. Ni gde je on bio, ni šta je radio pod Miloševićem, ali tu smo gde smo i ovde su se svi pomirili i vladaju li vladaju. Dokle će im to trajati, videćemo – valjda dok ne uglave izborne rezultate, jer se izbori približavaju. Tu nije zgoreg raspaliti mržnju i baciti kamen na nedužnog.

Story postaje sve zabavnija i sve zloslutnija. Nikolaidis ćuti i dobro čini, jer dok se vitla pendrekom i diže prašina, nema se mnogo reći. Pisca ovog zapisa – iz Foruma pisaca – brine ono što brine način kako Ugričića napadaju, ali i to kako se on brani. On nema kome da se pravda niti ima zbog čega, ali u ludilu koje trese čaršiju nešto pokušava. Značajan je pisac i Biblioteku je vodio primerno i ne samo da ne treba za nečim da žali, već bi trebalo da se uzdigne iznad pendreka i uzvitlane politikantske prašine. Proći će ovo, a Dačić nije jedini koji bi da nas vrati u devedesete. Eno ministara u Vladi koji se pred slikom Miloševićevom mole kao pred ikonom trojeručicom. Da je poviše ovakvih bilo u Forumu pisaca, mnogo toga ne bi bilo – većina je bila u UKS ili SANU.

No nije naše da uglednog pisca S. Ugričića učimo kako će i šta će. Naše je da mu damo podršku kao građaninu i piscu.

A ova će se halabuka stišati – bilo je toga koliko hoćete – ali neko mora D. Ćosiću i doktoru K. makar nešto reći, jer Z. Đinđića nema više među nama. Ustavni poglavar naše države – ne znamo je li ona republika ili monarhija – morao bi da se izjasni. Mislimo na B. Tadića, jer nije moguće da ne vidi o čemu se ovde radi i da opasnost nije S. Ugričić nego drugi. A ko je hteo, vele tako u Banjaluci, da obezglavi i državu i crkvu, to se jednom mora znati. Ostalo je buka i bes, jer im ne ide najbolje i nisu sigurni šta će na izborima – oko Đurđevdana – biti i kako će ko proći. Pisci u zatvoru, to nije novo i teško da će im to pomoći. Pisci pišu i treba da pišu i valja im znati da je to dobro, no “paziti treba da ih ne uhvate”, kako je govorio veliki Bule, koji je taj posao dobro poznavao. Njihovi paradoksi nisu raspalili terorizam, a to su radili drugi diljem Balkana. A ono u Banjaluci – onaj loš dan u Pijemontu srpskom: svi sve znamo, samo ne znamo ko je unosio eksploziv tipa TNT. Za S. Ugričića i nas iz Foruma pisaca sigurno znamo da nismo. Nije ni A. Nikolaidis, ali on je građanin susedne države kojoj mnogi rade o glavi – i tako dalje. Ministra Dačića muči šta će biti na izborima, a pisci nisu – koliko znamo – ni u izbornim komisijama, a još manje u komisijama za prebrojavanje glasova.

Tužno je i ružno na Balkanu, umalo ne rekosmo kao na novosadskom keju na kojem preosvećeni vitla žežlom i ne da gradskim vlastima u da priđe.

(Autonomija)