Sini munjo, udri grome!
(Srpska popularna pesma)

To je ona pesma kojom komšija čestita komšiji useljenje u novu kuću – a, inače, mi ćemo ovde reći nešto o papinoj ostavci.
Uzradovali se u Srbiji ostavci pape Benedikta XVI i to veoma – neće barem da kažu, ali im je milo. To je uglavnom jasno. Još od 16. jula 1054. godine kada su se hrišćani razdelili na istočno-pravoslavne i zapadne katolike, i to je i danas tako. Zbunili su se i naši komentatori i sve je nekako okruglo pa na ćoše. Ovde nećemo spominjati onu komšijinu kravu, jer to svi koriste, i kad treba i kad ne treba. O papi Benediktu XVI nećemo mnogo, jer smo rekli već dosta. Uostalom, papinu ostavku ne mogu ni u Zboru kardinala prihvatiti ni odbiti – od 1870. on je nepogrešiv. To je dogma. Osim toga, on je vicarius Christi, što će reći Namesnik božji na zemlji. U njegovoj duhovnoj strategiji došlo je do krize. On je hrabro prihvatio neke izazove vremena, ali je neke i odbacivao i nije imao hrabrosti da Crkvu prilagodi novim znacima vremena. Sustao je na putu koji se odavno naziva onom italijanskom reči aggiornamento. Počele su da sevaju munje i jedna je u tom času pogodila vrh na Crkvi sv. Petra u Rimu. Na Uralu je udarila kiša meteora. Novine su pune priča o tome kako se i Nebo buni. Jednog papu koji je podneo ostavku – to je Celestin V 1294. godine – Dante je smestio u Pakao. Katolici ne vole kukavice koji odbijaju službu. Ne volimo ni mi, pravoslavci. Mi ćemo ovde braniti papu Benedikta XVI, jer nije on kriv za sve. Mi ostavku vidimo kao razuman čin, jer i u Crkvi se nešto menjati mora, a šta će biti – tek ćemo videti i možda je rano nagađati o nekom crnom, žutom ili crvenom budućem papi. U Konklavu ima raznih rasa.
Nemamo mi Srblji razloga za radovanje, jer kod nas nekom patrijarhu i ne pada na pamet – kad mu politika krahira – da podnese ostavku. Vladaju do smrti i kad padnu u komu, nema ostavke. Tek ruskom patrijarhu to ne pada na um. Ne pada to na um ni premijeru I. Dačiću, jer po učenju Crkve, lakše se ispušta duša nego vlast iz ruku, to je tako. I u Crkvi i u državi. Kada bi neko u Srbiji podneo ostavku kad mu politika krahira, zaista bi se u svetu dogodilo sve – zemljotresi, pomračenja, pa bi se i zavesa na jerusalimskom hramu sama od sebe pocepala. Tako kazuju jevanđelisti da je bilo kada su Hrista razapeli na Golgoti. Legende su moćne. A živeo je u vreme Hristovo veliki geograf i astronom Strabon i ni reči nije zabeležio o nečem sličnom. A sačuvana nam je i njegova „Geografija“.
Krahirala je i crkvena i državna politika o Kosovu, ali nikom ne pada na pamet da podnosi ostavku.
Vojvoda Toma N. je nedavno predložio u nekakvoj Platformi da se na Kosovu stvori neki pravoslavni Vatikan. Budiboksnama. To bi značilo priznavanje Kosova kao države. Ovi su došli na vlast jednom pričom, a vladaju drugom. Nisu u kampanji ni reči rekli o priznavanju Kosova, nešto je mutio s tim B. Tadić i propao je na izborima. Politika je sve, ali legenda nije. I evo, sada Srblji nemaju druga posla nego traže De Gola negde u Bajčetini i Žitorađi. Budiboksnama.
A o papi još samo nekoliko reči. On je po definiciji nepogrešiv, a evo ispalo je da je sam priznao obrnuto. S tugom se sećamo jednog boravka u Rimu i čitanja u biblioteci debelih tomova o problemu papske nepogrešivosti. I najzad, moj omiljeni esejista Andre Frosar, kome mnogo dugujemo, napisao je duhovito – svi su nepogrešivi osim pape. Među našim crkvenim i državnim velikodostojnicima svi su nepogrešivi i čemu u ovom momentu sve ovo. Nema potrebe uzbuđivati se oko pape Benedikta, po redu šesnaestom, jer dok je Rima biće i papa. Nije ovo što je papa priznao da mu je politika promena u Crkvi propala ništa novo – mi koji se time bavimo i koji čitamo debele tomove teologa Hansa Kunga, papinog zemljaka i dugogodišnjeg saradnika – a to je najveći živi teolog – znamo nešto o tome, no to više nije ni bitno. Benedikt XVI je mnogo uradio, ali nije sve, i to je ljudski razumljivo. Aktuelnije nam je ovo sadašnje srpsko traženje De Gola, koga nikako da nađemo.
A prava senzacija će biti kada neki srpski patrijarh ili političar prizna da je pogrešio i podnese ostavku. A to će biti ad calendas graecas – tako se na latinskom kaže – a srpski prevod glasi: na svetoga Sisoja ili kad na vrbi rodi grožđe.
(Autonomija)