Oni kojima ništa nije sveto od ove reči naučili su kovanicu koja zvuči ružno – molebancija – naravno, mi to ne prihvatamo.

Istina, reč u ovom obliku koji stoji u naslovu nije naša ni u duhu pravoslavlja srpskog, to je rusizam i novotarija. Mi imamo vekovima reči bolje ali lakrdijaši i šaljivdžije na šoru čine svoje. Nećemo ulaziti u semantičke finese, ali je tako kako je. Ovo kako je krenulo oko Vojvodine i neke tamo Deklaracije ne ide, pa ne ide. Muči se premijer B. Pajtić da objasni, ali ne ide. Te nije to nikakav separatizam ni u aluziji, te hajde nešto da prformulišemo, i opet ne ide. Opozicija tera svoje i ponavlja da je to zlo i nikako se dozvoliti ne sme. “Samo preko mene mrtvog”, uzvikuje neki valjda radikalski prvak, a sufliraju ovi iz DSS sa doktorom K. na čelu i s jednim članom dične SANU koji se mislimo zove dr K. Čavoški. Oni su ovo s onom južnom pokrajinom tako rešili da sada i sami ne znaju šta će s tim rešenjem. Ko zna, možda tako ima biti – može Srbija i bez pokrajina, a može i sa jednom pokrajinom. Može Srbija i bez pokrajina, ali mogu i pokrajine biti bez Srbije kao države. Veliki pravnici iz EU, vidimo to iz evropskih novina, su potpuno zbunjeni. To je balkanska enigma sa kakvom se nisu sretali u vekovnoj praksi u Evropi. Detaljno smo proučili spise bivšeg francuskog predsednika Žiskara d’ Estena i ono njegovo Načertanije za Ustav EU i vidimo da se i on zbunio. Digao je ruke ovaj slavni pravnik od toga, jer ovo u Srbiji niko živ ne razume.

Zbunila nas je i ona debata u Skupštini AP Vojvodine, jer nas podseća na one odnose između ludih i zbunjenih.

Čovek trezven, Ištvan Pastor, pokušava nešto, ali on u klin – oni u ploču i tako dok u čašama ima kisele vode u zdanju Parlamenta AP Vojvodine ili dok nekog ne spopadne muka zbog zabrane pušenja. Nudili su ljudi iz Crkve, recimo Amfilohije, rešenje, ali malo ih je bilo da ga poslušaju. Treba jednostavno ukinuti pokrajine, ali – otvara se ono pitanje s čim ćemo dalje u ovim teškim vremenima mlatiti praznu slamu. A mitropolit Amfilohije i sabrat mu Atanasije Jevtić su pokazali svima kako se to radi, ono na mitingu na Trgu republike. Treba jednostavno očitati zaupokojenu jekteniju pokrajinama i naravno i prvacima vojvođanskim da se jednom za svagda upokoje i smire. To postoji u Trebniku – to je zvanična bogoslužbena knjiga sa molitvama za sve, protiv bolesti, protiv grada koji pustoši polja, bukvalno za sve. A teološki umovi su odavno dokazali da molitva pravednika biva svemoćna i da su sve bolesti i sva zla posledica greha. To su stavovi koje bismo mogli citirati, ali da ne gnjavimo mnogo.

Jedan problem najveći umovi priznaju – jeste to tako, ali je teško pronaći pravednika, a dovoljan je jedan da se grad i zemlja spasu.

Dakle, valja organizovati miting – puting i dovesti Amfilohija sa sabraćom mu i krenuti. Na prošlom mitingu u Novom Sadu to nije korišćeno i moralo je proći onako. Evo patrijarh srpski Irinej se oglasio i ogradio, ali iscelitelji teraju svoje. A kako se ogradio videli smo – ima neposlušne dece i žali se patrijarh vojvodi Tomi, sve im daš, a oni opet naopako. Sumnjive su nam i ove ograde. Ne pomaže, Lenjin je bio u pravu, jer “drugovi, glave će nam doći mangupi u našim redovima”. Evo toga ima i u Crkvi. Nije Amfilohije naivan, zna on da nikako ne bi trebalo da nam se desi ovo što nam se desilo sa Kosovom, pa da sutra pregovaramo uz posredstvo EU sa nekim tamo vojvođanskim separatistom kao sada s H. Tačijem. Đavo ne spava i stoga, ako đavola ne možemo da pobedimo, ubacimo ga u naše redove. Nečastivi koji je definisan kao “laža i otac laži” nije lak već veoma komplikovan stvor. On je spreman da poradi za vojvođansku stvar, ako mu se lepo obratimo.

A u Trebniku ima i jedna ozbiljna molitva, samo niko da je očita ovim ljudima koji zaista mlate praznu slamu.

To je molitva za ljude kojima se smuti u glavi i buncaju sve i svašta, pa i o separatizmu vojvđanskom. A ti su promenili sve partije i više nisu sigurni u kojoj su bili i u kojoj su sada. Te radikali su, te sada napredanjci, te levičari, te desničari i bog zna jedini šta još. Mi nismo za reči i izraze koji su uvredljivi – ni po koju cenu – ali reč “švaler” nije uvredljiva. Ona je izvedenica od reči vitez – chevalier i pesnici su je tako i koristili. Kod nas sve banalizuju lako, pa i tu reč, ali u sremskom šoru u legendarnom bećarcu to je jasno i precizno naglašeno. I peva se šorom i danas –

Kaži meni moja lutko bela –
koliko si imala švalera.

A odgovor je veseo i šarmantan i ozbiljan sigurno –

Tri put sedam dvadeseti i jedan
i još osam, eto toliko sam.

Ovo se oko separatizma zaista pretvara u lakrdiju i nikakvoga smisla i nema i samo se pitamo dokle će tako. Pa, napokon ukinite Vojvodinu i očitajte nam svima opelo, kao ono na Trgu republike u Beogradu onomad.

(Autonomija)