Nije naravno prvi put da nam o Kosovu nude metafizičke aporije, ali ovo pre i posle tzv. osme runde pregovora u Briselu u nečem je možda novo.

Oduvek je tako bilo i srpski mislioci su nam govorili da je na Kosovu i 1389. poezija pobedila istinu. I to tako traje do dana današnjega. Pesnici su pesnici – za njih je još Platon govorio da lažu – i ne treba se čuditi tome. Krilate metafore imaju svoju vrednost i to znamo još iz biblijskih knjiga. I nismo mi jedini narod koji to čini. Ovih dana nam državni zvaničnici pominju pakao kroz koji prolazimo. U kojem smo krugu nismo sigurni. Dante Aligijeri je ima dva motiva za svoju viziju. Jedan je srednjovekovna slika sveta u trojstvu Inferno-Purgatorio-Paradiso. Borbu Gibelina i Gvelfa on je tako doživljavao – a Beatriče je bila ideal ljubavi u mučnim i uistinu paklenim političkim sukobima koji su potresali Grad. A to što je jednog srpskog kralja strpao u Pakao, nije bila zavera već samo konstatacija da je pomenuti kralj – reč je o kralju Milutinu – remetio evropski monetarni sistem i falsifikovao novac u međunarodnom opticaju. A ovo sada ipak nije pakao već regionalni konflikt koji dugo traje. Na dobro bi regiona bilo da se neko rešenje nađe.

Ipak, Kosovo nije metafizika već istorijski konflikt za koji su odgovorni i Srbi i Albanci, i svi koji tamo žive.

Političari nam sada ponovo nude metafiziku ili nešto tome slično. Gospodar A. Vučić, čije funkcije nije lako nabrojati – ipak, istini za volju, još uvek nije patrijarh Crkve naše –ponudio je u obraćanju naciji jednu zanimljivu konstataciju: „Srbi tradicionalno priznaju dve verzije Kosova – cara Lazara i Vuka Brankovića, a mi sada tražimo treće rešenje“. Koje je to treće rešenje, niko još ne zna, ali ideja nije loša i valja samo biti uporan. Možda ono postoji, odnosno mislimo da sigurno postoji ako se želi naći.

Sigurno da rešenje nije u metafizičkoj ravni već u realnosti sa kojom i mi i Albanci treba da se suočimo. I svet naravno, uključujući i baronicu Ešton. Njen su rođendan u Briselu burno proslavili i premijer Dačić i kolega mu H. Tači. Ko joj je kupio svilene rukavice, a ko donji veš, o tome nećemo – u Briselu se već čuo bećarac i peva se i u Beogradu. I zaista bećarac deluje dirljivo:

Otkud tebi Katice
svilene rukavice.

Šta se tu može, bećarac je lep folklorni žanr i na glasu je, a nas ne zanima šta je za rođendan kupio H. Tači, o čemu se nagađa u našim uvek dobro obaveštenim medijima. Nas zanima Pakao o kojem svi govore. Nije to strašno ipak, jer iz pakla se ide prvo u Čistilište – to mi pravoslavci ne priznajemo – pa onda u Raj. Mi smo nepopravljivi optimisti kao i Dante Aligijeri.

Oglasio se uvaženi mitropolit Amfilohije, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski – ovo treće je Skadar grad i sećanje na njega – i njegove titule nije lako nabrojati, ali one mu stoje na zvaničnom pečatu, pa to moramo poštovati. On doslovce kaže ovih dana: „Na Kosovu se rešava bitka, i to konačna između Dobra i Zla“. To je dakle Armagedon iz Biblije, odnosno brdo Megido u dolini Ezdrelon na granici između Samarije i Judeje, gde su svoju sreću kušali i faraon, goneći Jevreje iz Misira – to mu je Egipat – i, mnogo stoleća kasnije, i sam Napoleon. U biblijskom diskursu to je nešto više od Jerusalima, to je poslednja borba Dobra i Zla i tu će se dogoditi Apokalipsa, odnosno smak sveta. Mitropolit je pesimista i veruje da će Zlo trijumfovati. Mi ne delimo to mišljenje, iako je jasno da nismo teolog već laik koji se muči s Kosovom kao i svaki Srbin. Problem je samo prividno teološki, a ustvari je politički, i uz dobru volju i Srba i Albanaca nije nerešiv. Ako se problem svede na metafiziku, rešenja neće biti ni u naznaci, ako se pak posmatra realno, rešenje nije nemoguće.

I drugi su narodi imali slične probleme i rešili ih. Imali su Francuzi Alžir, pa su pronašli rešenje koje funkcioniše. Imali su Alzas i Lorenu, koju Nemci zovu Lotaringija, ali je onaj General De Gol, koji je ratovao protiv fašizma pod Lorenskim krstom na svojim tenkovima i na svom reveru od kaputa, i pronašao rešenje. Stoga smo mi optimisti i Pakla se ne bojimo, jer znamo da posle Inferna sledi Paradiso.

A političarima u Beogradu, posebno onima u odajama Starog dvora ili Novog dvora, nije lako. S jedne strane na kičmi im sedi baronica Ketrin Ešton i Nemci sa svojim pritiscima, a s druge im stoje ovi metafizičari i mislioci – da pesnike i akademike i ne pominjemo. Gospodar Vučić zaista hoda po mukama kao Bogorodica po Paklu. Nije lako ni Albancima, jer i on imaju svog doktora Različka, a zove se Aljbin Kurti. I tako dalje, i tome slično.

Videćemo još do Vidovdana šta će biti, a to je 28. juni, kada se peva, vekovima:

Vidovdane moj očinji vide
s tobom vidim što vidio nisam.

Biće ipak bolje i rešenje će se naći, jer kako kaže onaj francuski nadrealista: ako je problem nerešiv, to ne isključuje neko rešenje, jer i u nemogućnosti ima neke mogućnosti. Barem nas tako uči sama nerešivost problema i nada ljudska.

(Autonomija)