Sanjao sam te Dobrice
Iz masovne grobnice
I video lice
I oči ubice.
Ali zato nemaj brige
Voleo sam tvoje knjige.

(Epigram iz Betona)

Epigrami su surovi, bodlja je njihova grozna, ali to je priroda žanra i tako mora biti – muka pisca ovog zapisa je ništa manja i bolna.

Događaji stižu jedan drugog i sve se zapliće u neki čvor dok Srbija u svakom pogledu počinje da putuje putem Putinovim. Na Putinovom smo putu i sa njega skrenuti nećemo. Ono o D. Ćosiću nećemo raspredati, jer se on povlači iz javnosti, kako je saopštio. Kamo puste sreće da se povukao još daleke 1941. godine. Ili barem pre dvadesetak godina. Nema tog boga koji može da učini da ono što je bilo bude kao da nije bilo, ponavljao je P. Damijani, veliki mislilac još u srednjem veku, i to znamo. Bio je to uman crkveni velikodostojnik. Muka nas hvata od feljtona o Majskom prevratu, sve ih je više i nije da nema i dobrih, ali ovi najnoviji lažu više od Slobodana Jovanovića. To su prosto “sapunice”. Niko da prizna da kod nas Majski prevrat traje. To je kao ona komunistička revolucija koja teče – negde iz S. V. Tempa – to je neki permanentni prevrat i nekako uvek s proleća. A i o onom iz 1903. sve još ne znamo. Znamo kako su nosili deo tela kraljice Drage preko Terazija – zna se koji deo – i kako su likovali. Već u četiri časa – nije još bilo sasvim svanulo – u Dvor je ušao veleposlanik austrougarski A. Dumba i pukovnik A. Mašin mu je na besprekornom francuskom jeziku sve objasnio. Pojavile su se i neke novine, ali su brzo zaplenjene i čak ni mi iz UKMS – to mu je udruženje knjiških moljaca – nemamo primerak, ali nikom ništa. Narod je sve znao, do najsitnijih detalja, a i sam knez Petar Karađorđević, koji je na “dresini” ušao iz Zemuna, gacao je po krvi i seo na krvavi presto. I sve znamo, a feljtonistima je ostalo da lažu po novinama. Godine 2003. radno smo obeležili datum i mučki je ubijen premijer Z. Đinđić. Precizno se znala famozna politička pozadina, ali niko nije smeo da zucne. Predsednika Vlade su 29. maja 1903. godine ubili na ulici kao kera. Scenario je bio šekspirovski sa gomilom leševa. I ko sve nije tokom minulih godina vadio i zazivao Apisa. Mučno nam je navoditi imena, jer to su danas ugledni prvaci u javnom životu. Znalo se kakvu je ulogu igrala SPC te noći majske, a to je bio jedan prvojejrarh Inkoentije i tako dalje – mučno je to ponavljati.

S proleća se to kod Srbalja probudi i budi se i sada dok krećemo putem Putinovim u neku novu nedođiju našu.

Zaseda sabor SPC iza dobro zamandaljenih vrata i vladika bački, preosvećeni Irinej, daje nešto sa sabora onako na kašičicu. Ljubavne teme će biti na kraju da narodu bude lakše – ono oko vladike Kačavende i slično. Nije odoleo vladika mileševsko-radikalski Filaret i zatražio je “vojni udar” da bi se ovo u Srbiji sredilo. Može i to, ali kako izvesti državni udar u državi koje nema, to ni pukovnici latinoamerički nisu radili. Znamo i to da nema nikakvog sukoba između države i SPC. Ono na Trgu republike je bila predstava za narod. Sve je to gotovo dogovoreno. Gospodar Vučić kontroliše i to sve, pa i tajne službe i vojsku i tako dalje. Kako je ovo krenulo na Oplencu nama se republikancima ne piše ništa dobro. Nisu okrunili Acu Vučića, ali bilo je blizu. Još će nama svima – republikancima posebno – mitropolit Amfilohije lepo očitati opelo. On će nas republikance otpremiti onamo – sve po Trebniku SPC – “iđe že njest pečalji i vozdihanija” i to trikratno kako se na opelu služi. Ovo na Oplencu ne sluti na dobro. Ovi hoće monarhiju i ističu se čak i pristalice DS. Gospodar Vučić nije s raskida, samo valja još malo pričekati. On sanja krunu i pobeđuje čak i svoju SNS na lokalnim izborima. Jedan naš prijatelj, inače okoreli republikanac i to od onih zadrtih, teši nas – nije loše imati kralja da imamo koga da zabacimo i da sabljama raskomadamo. Ne verujemo mu mnogo, jer on pomalo zanosi i to baš nekako autonomaški preteruje. Jadna nam je uteha. Dačić kaže jasno “kud plovi ovaj brod” – tako se izrazio – ali i njemu malo ko veruje, jer brodom upravlja kapetan Gospodar Vučić ili tako nekako. On se nedavno na Crnom moru u dvorcu Livadija sreo sa Putinom i malo znamo o čemu su u tom trenutku razgovarali. Majski prevrat nikad nije isključen i to zaista traje i teče. Barem ozbiljni znaci to potvrđuju. Srbija će biti neki mauzolej. Neka mrtvi kraljevi tu počivaju, ali šta će biti s nama to niko ne zna. Jedni viču na Oplencu i podalje Tito se rodi – bio je 25. maj – a drugi otpozdravljaju – Vaistinu, živeo kralj. Raspolućeni smo i baš sada mislilac deoba naših nađe da se povlači – sada kada se još fatalnije delimo. A sukoba između države i SPC nema i to je objasnio vojvda Toma rekavši ono o “simfoniji u sekularizmu”. Ko ovo razume neka nam javi.

A Ćosića D. svi čitamo, posebno knjigu mu koju mi navodimo samo po latinskom naslovu – De bello bosniaco.

(Automonija)