Na sahranama i ne treba očekivati punu istinu o pokojniku i delu njegovom. Prema staroj zabludi o mrtvima se sve najbolje govori. Pijetet koji mrtvima dugujemo čini svoje – prati ih uglavnom prejaka reč i neodmerena pohvala. Zaboravlja se da je istina mrtvima potrebna kako bi živima otvarali oči prema iskrenoj želji ljudskoj. U znamenitom leksikonu na stotinu znamenitih Srba – nacionalnom pomeniku vrednosti – odavno je haos. Tamo su i D. Ljotić i general M. Nedić recimo, a zaboravljeni su mnogi. Vreme se naše oslikava u takvim pomenicima sa svim svojim zabludama i predrasudama. Tu nema pijeteta, već je to zabluda politička koja se nudi danu današnjem. To se dogodilo i S. Jovanoviću i mnogima – postali smo neiskreni i neodmereni. Oglasili su se ozbiljni istoričari, ali su prevagu odneli nostalgičari koji ne razlikuju velike Srbe i velikosrbe. Još je Dragoljub Jovanović upozoravao da S. Jovanović jeste veliki Srbin, ali da ne treba da bude velikosrbin. I u Londonu – za vreme rata u Jugoslaviji – je to bilo poznato: izbeglička i međunarodno priznata Vlada jugoslovenska nije shvatala. Svi su govorili kao Srbi i kao Hrvati, a jedino su Englezi – posebno V. Čerčil – razmišljali o obnovi Jugoslavije i ona je obnovljena trudom hrvatskog komuniste Tita. Tu se S. Jovanović njije snašao. Sam legitimni vladar, kralj Petar Karađorđević, se odrekao i Draže i te vlade i to svečano u rođendanskom obraćanju “svojim narodima”. Znameniti istoričar, a to je S. Jovanović bio, politički je zalutao u stihiji rata. Stoga istinu ne valja prećutkivati, a prećutali su je, ne istoričari, već zdravičari – političari. Stoga, ono što se čulo nije tačno – nisu mu knjige zboravljene, već su ih – o tome se ćuti – komunisti objavili iako sam taj čin stoji pod žnakom izvesne sumnje: kao što se danas zdravičarski preteruje, tako se iza rata preterivalo u sudovima i osudama. Nije u tom periodu samo S. Jovanović osuđen, već i mnogi njemu slični “predsednici” širom Evrope.

Istoriju je S. Jovanović čitao pažljivo, ali znake vremena nije raspoznavao jasno i u tome je njegov udes.

Kada se danas kaže i ponavlja da je bio veliki istoričar i veliki Srbin, patetična je fraza koja ništa ne znači – bio je loš političar.

Istoričari su o njemu bezmalo sve rekli – odsustvo distance, bez koje je udes istoričara neminovan, je i deo njegove sudbine. On nije bio samo istoričar svedok u vremenu već i učesnik i saučesnik u svim zbivanjima, odnosno neko ko je “pravio” istoriju. Ne samo da je dobro poznavao period Obrenovića, već je poznavao sve vladare i političke činioce lično. I ostao je politički pristrasan i partijski opredeljen, što ga je i odvelo na stranputice istorije. Ogrešio se pred Obrenovićima, jer nije video da je njihov udes u evropskoj orijentaciji Srbije, koja nije bila po volji ni Rusima, ni radikalima, ni Crkvi. Ogrešio se i prema čoveku koji je rušio Obrenoviće – prema samom Apisu – i ostavio ga je na cedilu u nameštenom procesu u Solunu 1917. kada je rušitelj Obrenovića platio glavom od dinastije koju je doveo na vlast. Ta sudbina je pratila S. Jovanovića celog života i stoga je neodmerena reč nešto o čemu treba u ovom trenutku govoriti. Svako sećanje na ljude je i slika o nama danas i ovde – u tom smislu je i na sahrani posmrtnih ostataka progovorilo i ovo naše zbunjeno vreme. Sa svim svojim napetostima u današnjoj Srbiji koja ne ume da odvoji istinu od patetike. U tom smislu je bezmalo prošla nezapaženo i knjiga devičanskih beležaka čoveka koji je S. Jovanovića blisko poznavao – Koste St. Pavlovića. Ta objektivnost je izostala na sahrani posmrtnih ostataka i u tom smislu govori o istini koja je i živima i mrtvima potrebna. Najdublji se pijetet iskazuje istinom – a to je izostalo. Zbunjena Srbija koja se očevidno stidi svoje antifašističke prošlosti – a S. Jovanović nije naravno bio fašista, već nacionalista – fatalno se ne snalazi sa svojom istorijom. To se najbolje vidi u potrebi da se nađu duhovne vertikale. Vertikale se nalaze u punoj istini po sistemu vrednosti i stoga je i svaka neodmerena reč – čega je na sahrani bilo – upravo udaljavanje od istinskih vertikala i duhovnih vrednosti. O S. Jovanoviću će govoriti istoričari – brojni su već progovorili – a trebalo bi da se uzdrže od toga palanački političari koji permanentno sebe “projektuju” u istoriju. To je udes i duh ovog političkog trenutka kada se S. Jovanović vratio u zemlju na sigurno zasluženi večni mir, jer svaki čovek to i zaslužuje – a najviše istinu o svom liku i delu.

Mirko Đorđević (Autonomija)