Jedna izjava mitropolita crnogorsko-primorskog i skenderijskog i arhiepiskopa cetinjskog Amfilohija imala je odjeka – i mi je pozdravljamo.
Izjava je zaista nova i neočekivana, i godinama nismo bili u prilici da o nečem sličnom od njega čujemo. Izjavio je sada da će se pokajati za mnogo toga što je činio i govorio, i to godinama. Govorio je da Crnu Goru kao nezavisnu državu ne priznaje, da Crnogoraca nema, jer to je neka izmišljotina Kominterne. Za nezavisnu Crnu Goru je govorio da je „fildžan AVNOJ-a“, i to će reći – to je srpska država i tako dalje. Najavio je da će se i svi pokajati, pa i on lično. Zaista lepo, sve to uistinu hrišćanski deluje i budi neke nade. Kada je Crna Gora na referendumu potvrdila nezavisnost, pa time i Srbiji pružila priliku da nakon raspada Jugoslavije i sama postane nezavisna država, Amfilohije nije odustajao, nije izmicao. Kada su gotovo sve države sveta priznale nezavisnu Crnu Goru, pa i velika Rusija V.V Putina, mitropolit se nije predavao. Sada se bezmalo ponosi nezavisnom Crnom Gorom kojoj želi dolgodenstvije. Nešto se promenilo, a tek ćemo videti o čemu se tu uistinu radi.
Pokajanje je hrišćanski čin i obaveza je svakog, čak i onog koji misli da nije grešan, jer – nema čoveka bez greha „tokmo jedin Bog“.
O pokajanju je Isus iz Nazareta izrekao svoje najveličanstvenije parabole. Jednu imamo sačuvanu kod Mateja – u 18:12-13 – i ona glasi: „Šta vam se čini? Kad ima jedan sto ovaca, pa zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini i ide da traži onu što je zašla. I ako se dogodi da je nađe zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onima devedeset i devet što nijesu zašle“. Na tome se temelji učenje o nužnosti pokajanja. Kod Luke – u 15:3-7 – ta je misao sačuvana i razvijena plastičnije. „ A on im kaza priču ovu govoreći – Koji čovjek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu ne ostavi devedeset i devet u pustinji, ne ide za izgubljenom dok je ne nađe i našavši digne je na rame svoje radujući se. – Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog griješnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet pravednika kojima i ne treba pokajanje“. Ove su parabole Isusove zaista vredne i kao pouka i kao zapovest. Sudeći po svemu, ovo su autentične Isusove reči ili ono što se stručno kaže „ipssisima verba“ dakle reči Isusove, a ne one koje mu se pripisuju. Pokajanje može biti tajno u ispovesti, ali i javno pred svedocima, a to je komplikovan problem. Veću vrednost ima javno pokajanje, posebno za javno učinjeno ili rečeno. Šta sve nije govorio Amfilohije o drugima i drugačijima teško je nabrajati, jer je to čitava antologija govora mržnje i netolerancije. Umeo je da kune i da proklinje, da kori i da politički zasoli preko mere. Nekima je pretio Sodomom i Gomorom, a nekima je gledao kroz prste. Moglo mu se, jer on je veliki moćnik.
Sada se nameće nekoliko pitanja i o njemu i o nama svima – rekosmo, nema čoveka bez greha jer bezgrešan je samo Bog.
Da li je ovo pravo i puno pokajanje ili samo malo, neko fildžan pokajanje – a fildžani su one male kao naprstak šoljice za kafu, turske bez drške u koje se iz džezve naliva kafa gostu. Divne su te šoljice i mi ih se – tih fildžana – sećamo iz detinjstva. Mogu se naći još u Sarajevu. Postale su retkost. A deo su jedne tradicije i jedne kulture, jer kafa se i ne pije kao danas – iz nekih vrčeva i iz aparata, ona se pekla kao potreba i kao pažnja prema gostu. Ovo što Amfilohije najavljuje tek treba proveriti, jer nema malog pokajanja, već je pokajanje ili nije, i javno se mora izreći. Ni svi gresi nisu isti. Jedno su gresi lični, drugo gresi javni i na neki način kolektivni. Savremeni teolozi govore čak i o „ grehu struktura, to jest crkve same“. Sve su ovo ozbiljna pitanja, u svakom slučaju nisu to neke teološke enigme već pitanja kulture ponašanja i stava prema toleranciji koje baš previše na Balkanu i nema. Svi slave cara Konstantina kao sveca osim katolika, a niko se ne pita oko toga što je Imperator pobio bezmalo polovinu svoje porodice, uključujući tu ženu i sina Krispa. I to na surov način.
Bilo kako bilo, nećemo mnogo teološki gnjaviti, ali Amfilohija treba držati za reč, jer po delima ćete ih poznati – stoji u Jevanđeljuju.
Prilika će se brzo pružiti i u Crnoj Gori i u Srbiji da se pokaže da li je pokajanje samo na rečima ili je i delom potvrđeno a mitropolit Amfilohije je javna ličnost i dostojanstvenik najvišeg ranga u SPC i nije jedini koji bi imao da se pokaje.
Treba ga držati za reč i videćemo da li ga reč obavezuje kao što bi trebalo da bude.
(Autonomija)