U kineskom zvaničnom mandarinskom govoru postoji takva sintagma – dobijemo nešto što nam treba, ali ne odgovara – bogat je jezik i jasan.

Pomogli nam jutros – elektronika je čudo – da prelistamo novine u svetu. I El Pais i Figaro i Repubblicu rimsku, te ruske novine sve do tamo Kurillskih ostrva i odgovora nigde – čak ni kod onih koji dobro poznaju političke prilike u Srbiji i komentarišu ih. Tek iz beogradskih ništa jasno nije. Ne zna se recimo ko je ovde na izborima dobio, a ko izgubio i šta ćemo dalje. N. Sarcozy je izgubio u Francuskoj i otišao u opoziciju. Ovde kod nas, SNS je moćna partija koja je dobila i mesto šefa države, i evo, ako je verovati novom lideru SNS A. Vučiću – SNS odlazi u opoziciju kao parlamentarna stranka. Vojvoda Toma je već u Novom dvoru i tu će kraljevati, a stranke će vladati zemljom. DS sa legendarnim Borisom Nejakim Tadićem će praviti Vladu sa još nekima, a novine beogradske neke pominju da će biti i ministar spoljnih poslova ili tamo još nekih poslova. Bolji poznavaoci kažu da je B. Nejaki Tadić izgubio 800.000 glasova u odnosu na prethodne izbore, a sada je izgubio i – to stručnjaci naglašavaju – dobrih 700.000 birača i biće na čelu vlade u čijim će rukama biti svi poslovi.

Imalo je šta da zbuni i takve znalce kakvi sede u evropskim kancelarijama, a tek nas. Ni SNS ni DS nisu usrećili Srbiju, ali sada je tako – idemo dalje. Dobili smo zaista pomenute dve cipele za istu nogu, a za birače ionako niko mnogo i ne mari, jer izgleda bez njih se može. Niko neće u opoziciju, a oni koji to moraju biće čudna neka opozicija, onom šefu države koji naravno zna da su stranke interesne grupe koje zanima samo dobit, za narod ćemo lako – i bez naroda se može vladati. Izabranog šefa države, vojvodu Tomu zanima od nedavno velika Rusija, a za neku tamo veliku Srbiju više neće ni da čuje. Bilo pa prošlo. Šta ćemo sada, nisu odgonetnuli ni večni intelektualci sabrani u Beogradu – “umne glave naroda”, kako su to definisali i to istim rečima J. V. Staljin i D. Ćosić – iako nije sasvim jasno da li mi imamo uopšte intelektualce, osim onih retkih, koji to zaista jesu. Rečju i činom. No, to je malo za ovoliku Srbiju i probleme koji je čekaju. Bio nam je novi Gospodar iz Novog dvora u Rusiji, pa je tamo – blago rečeno – zabrljao. Ono s nesrećnom republikom Gruzijom, koju je skratio za ciglo dve pokrajine koje su joj vekovima pripadale kao neotuđivi deo državnog suvereniteta. U vezi s tim i vojvodu Tomu i sve stranke čekaju tek problemi sa Kosovom, jer tu se lome koplja srpska poslednjih desetak vekova. Ako šef države prizna Kosovo – kao što je spreman da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju, oboriće ga i vlast i takozvana opozicija. On naravno Kosovo neće priznati dok mu Rusi to ne narede. Ćelave i mudre glave u kancelarijama EU su takođe zbunjene, jer tek sad ne znaju šta će sa Srbijom.

To je srpski rebus, a za tu reč Rusi imaju svoju – “golovolomka” i zaista niko živ ne zna na šta će ovo izaći nakon izbora koji prođoše.

Praksa je u svetu da šef države daje mandat onom ko mu donese papir i najveći broj glasova. Priznaje to pošteno i vojvoda Toma, ali nije siguran ni sam šta će biti. On to kaže, ali malo je verovatno da će njega neko nešto pitati – osim onih iz Moskve koji su ozbiljni ljudi i znaju dobro šta je za njih i njihovu državu bolje. U kući para nema, a kako u praznoj kući biti dobar domaćin, to svi građani znaju iz ličnog iskustva svakodnevnog. Sve su partije – pa naravno i DS i SNS – imale neki svoj Program i strateške smernice, ali sada nikako ne mogu da nađu papir na kojem to piše. Biće ipak Vlade, ujediniće ih interesi i plen koji se deli. Što se građana tiče, oni i onako ne znače mnogo i zaista su na ovim izborima postupili – dobro je to zapazio naš prijatelj N. Popov – kao neka snaga otpora i građanske neposlušnosti. Šta su drugo mogli. Vojvodina je listom glasala za DS u nadi da pomogne Srbiji, ali ko će pitati u AP Vojvodini građane za nešto. Iskreni B. Pajtić se nešto i ne trsi mnogo u Beogradu. Kao da ga mnogo i ne zanima sve to oko formiranja Vlade – barem se takav utisak stiče. Trudi se nešto da kaže V. Pešić, ali malo ko to sluša, jer u Srbiji ima “elite”, ali intelektualne elite ima veoma malo – ostalo su Matija i bratija i dvorski pesnici koji su sročili himne svakoj vlasti. Mudri nemački car Fridrih, poznat kao vladar filozof, je jednom otpočeo rat i pozvao pesnike i elitu i rekao im – Gospodo, poveo sam rat naravno, prljav i grozan kao i svaki rat. No, vaš je posao da to veličanstveno opevate i proslavite. Moje je da ratujem i sejem zlo, kao i svaki vladar.

Pesnikinja je u pravu – Srbija među bunama i među šljivama je velika tajna bila i to će i biti.

(Autonomija)