Momčilo Đorgović: “Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima” (Dangraf, Beograd 2013.)

Zapis ovaj je osvrt na knjigu gore navedenu umesto prikaza koji zahteva širu raspravu, a mi se uostalom bavimo jednim momentom u knjizi.

Podnaslov je možda važniji, a glasi „Politčki putopis u trideset dramskih slika“. Ozbiljan čitalac je uostalom u iskušenju da ovo Đorgovićevo delo nazove i dramom, jer strogo su poštovani principi jedinstva mesta radnje i konflikta koji otkriva dramsku ideju. Može se naravno delo Đorgovićevo doživeti i kao mešoviti dramolet, sa didaskalijama koje su poseban i veliki izazov. Nije delo podeljeno na činove i s razlogom – drama još nije okončana. Bez epiloga je u istorijskom smislu, iako sve slike govore da su za sada samo prolog. Likovi su izvan svake fikcije, odnosno istorijski prepoznatljivi, u ovom dramskom ansamblu njih ima mnogo, a sigurno su glavni Tito, Kardelj, Ranković i Dobrica Ćosić među piscima, iako je važno mesto ipak dato M. Krleži. Sa Ćosićem se ovaj dramolet i završava, i tu je najveća tajna piščeve zamisli. Tu drama traje. Didaskalije su takođe velika novina – ono što junaci izgovaraju je bez navodnika, a sve što izgovaraju autentično je i može se rekonstruisati iz zapisa koje su istoričari u obilju ponudili, koristeći svedočenja samih Đorgovićevih junaka koji na dramskoj sceni – to su Brioni – vode dijaloge pune istinske dramske napetosti. Scena je oblikovana nekako šekspirovski, iako na sceni nema mrtvih – to će doći kasnije, i uživo i u imaginaciji. Mi ćemo se u zapisu ovom baviti posebno jedanaestom slikom, i to nečim u njoj što je rečeno, i posebno onim što nije dorečeno iako Đorgović zna dobro o čemu se radi. Tu – jedino tu – imamo iskaz koji pripada Titu, tačkice koje govore o nečem što je možda i najvažnija tačka jugoslovenske drame, odnosno tačka jednog zapleta sa posledicama koje znamo.

U ovoj slici su politički moćnik J.B. Tito i pisac M. Krleža kao nesumnjivo najveće ime u književnosti ne samo Balkana – scena je divna.

Tito sluti o nekoj zaveri i zabrinuto to obrazlaže, dok mu Krleža istorijosofskim reminiscencijama pomaže da se shvati ono što će neminovno doći posle smrti Titove. Tu na Brionima se sreću latinski Zapad i balkanske političke igre bez granica. To je razgovor o smrti. U Senci smrti. Tito je okružen „socijalističkim božanstvima“. U senci scene su Kardelj i Ranković, a „poznato je da Srbi svoje kraljeve ubijaju“. Scena diše istorijskom napetošću koja seže do paroksizma. Kardelj neumorno piše svoje „utopije“, a sve u kontekstu koji Krleža naglašava – „a Ranković pokušava da nacionalistu i teroristu Apisa pretvori u srpskog naprednog socijalistu i revolucionara“. To je Krležina replika. Scena postaje još napetija. Tito odmahuje rukom i dodaje: „To su mu podmetnuli, on ne zna…“ – iako sluti. Stoga ćemo ovde uneti i neke napomene, važne za razumevanje drame, i Titove i Jugoslavije.

Drama ima svoj prostor, ali i svoju scenu koja se pomera i napred i nazad prema razvoju zbivanja. O tome ovo što sledi.

Godine 1953. u Beogradu se pojavila knjiga Borivoja Neškovića – ako to nešto znači, to je brat ondašnjeg predsednika srpske Vlade B. Neškovića – „Istina o solunskom procesu“. Izvršena je rekonstrukcija procesa u Solunu 1917, kada je kralj Aleksandar sa N. Pašićem osudio na smrt Apisa i kazna je izvršena. Decenijama je stajala senka da je to namešten proces i on je to i bio, i rekonstrukcija je bila na mestu da se izvrši istorijska pravda. I to je urađeno u Beogradu 1953. „Krajem prošle godine” – čitamo u uvodu – „drug Aleksandar Ranković je dobio pismo koje je major Vulović, osuđen u solunskom procesu, napisao svom prijatelju“. To je tačno. I nema sumnje, namere su bile plemenite i urađeno je kako je to drug Ranković zahtevao. Cilj je bio da se razotkriju mahinacije dvora i N. Pašića koje su nevine ljude ubile. „Na osnovu naređenja druga Rankovića“ Vrhovni sud Narodne Republike Srbije doneo je oslobađajuću presudu. Apis i Vemić su rehabilitovani kao heroji borbe za oslobođenje balkanskih naroda. Sudom je predsedavao sudija Svetolik Lazarević. Ostalo znamo iz knjige koja nudi dokumentaciju. Ubice kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage jesu revolucionari i čisti ljudi. Nisu se svi istoričari složili s ovim – a proces je bio namešten, naravno – ni danas se ne slažu, ali urađeno je po naređenju A. Rankovića. Nema potrebe dalje o knjizi B. Neškovića, jer ona govori za sebe.

Otvorilo se jedno pitanje, i danas je otvoreno, o tome da li su Apis i drugovi ubice teroristi ili revolucionari.

Krleža je ovde jasan i jasan je i Tito, iako su njegove replike prekinute onim tačkicama. I danas je za jedne Apis terorista, a za druge revolucionar koji se žrtvuje za oslobođenje južnoslovenskih naroda. Nećemo navoditi taj spor, odnosno to smo učinili u nekim ranijim zapisima. Nisu neosnovana poređenja između Majskog prevrata i ubistva premijera Đinđića, kojim je obeležena stogodišnjica krvavog čina 1903. I time se u ovom osvrtu nećemo šire baviti jer smo to davno učinili – a mnogi bolje od nas svakako među istoričarima. Ko sve nije zazivao Apisa i ko sve to danas ne čini. Godine 2004. pojavio se praunuk pukovnika Vemića, multimedijalni umetnik Zoran Vemić, koji je tražio još rehabilitaciju i Apisa i svog pradede. On je položio cveće na zdanju Dvora u Beogradu i tražio da se jedna beogradska ulica nazove imenom Crne ruke i njegovog pradede Vemića. To je dobilo širok publicitet u beogradskoj „Politici“. I u drugim listovima u Beogradu. Znali su dakle – vratimo se Đorgovićevoj drami – i Krleža i Tito šta Ranković radi, no – i o tome se može posebno. Đorgovićevo delo je bogato i u umetničkom i u istorijskom smislu. U njegovim slikama sa naglašenim dramskim nabojem stoji poruka o svetu u kojem smo sada, ovde i sada. O drugim piscima-junacima bi se moglo posebno govoriti, ali je najvažniji D. Ćosić, čijim se dijalozima sa suprugom završava knjiga. Ima u njegovom delu i ljupkih scena sa političkom pozadinom – posebno mesto zauzima drama mladog crnogorskog pesnika sa biblijskim imenom kao ljubavnika revolucionarne legende Stanke Veselinov. Ova dramska slika započinje u krevetu, a završava se raspletom – ako to nije novi zaplet – u lovištu Moroviću. Tu su i Tito i svi. Naravno i Ranković i Kardelj.

Đorgovićeve dramske slike se vezuju u novi zaplet, još dinamičnijeg naboja i Titova se država ljuljala na talasima kao Jadran pod nogama Titovim i Krležinim na talasima. Bonaca se završila nocturnom, kako govori neukrotivi spiritus movens u ovim slikama, M. Krleža. Istorijske činjenice su autentične i sve nisu zamah piščeve imaginacije kojem se mora odati pohvala. Svaka slika ovoga političkog putopisa zaslužuje poseban osvrt i sve se spliću u dramu Jugoslavije. Ako je ono na početku prolog, ono na kraju sa replikama D. Ćosića je epilog ili nešto blisko tome – drama Balkana traje i u njoj je Srbija kao sveća na vetru.

Ko je kriv za raspad Jugoslavije, to nam pisac ne nameće, ali ipak nije nejasno. Retko se događa da u političkoj publicistici stvaralačka imaginacija deluje ovako sugestivno – i to je još jedna vrlina Đorgovićevog dela.

(Autonomija)