Sve se može izjaviti i sve se može demantovati na Balkanu, i to je sasvim normalno u nenormalnim prilikama u kojima smo.

Vladika zahumsko-hercegovački preosvećeni Grigorije, koji sedi na katedri na kojoj je sedeo Atanasije Jevtić, izjavio je da je ustavni poglavar Srbije vojvoda Toma N. bena, a to će reći budala ili budaletina kakve u svetu nema. I to pred pobožnim narodom u crkvi. I sve su to mediji objavili, a na portalima je dato integralno. Odbio je pre toga da vojvodu dočeka kako priliči prvojerarhu srpskom na katedri mu i – nikom ništa. Dali su iz kabineta vojvode Tome N. neko gnevno saopštenje da navodno sve praštaju kao Isus s krsta, koji je kazao: “Oprosti im, oče, ne znaju šta čine”. I opet nikom ništa. Sutradan je preosvećeni Grigorije demantovao sve to i kazao da nije tačno. Demanti je moćno sredstvo protiv medija koji istržu iz konteksta, svuda u svetu. Pokušali smo sve i videli smo da je preosvećeni kazao što je kazao, ali – uzalud je sve bilo.

A to šta je demanti u ozbiljnoj državi i Crkvi deo je priče o znamenitom kardinalu Taljeranu (1754-1838) i njegovom sekretaru kabineta.

Dugo je živeo i mnogo toga je zapamtio vodeći spoljnu i unutrašnju politiku Francuske kao ministar spoljnih i svih poslova. Vodio je poslove države iz jednog sobička u Jelisejskom dvorcu u kojem nije bilo stola i stolica da se ne zapričaju, da sve bude brzo i efikasno. Stajalo se. Uvek su na dnevnom redu bila tri pitanja – unutrašnja, spoljna politika i stanje zdravlja Dofena, odnosno princa naslednika. Kratko i trajalo je samo dvadeset minuta. Sekretar je počinjao kako lajava pariska štampa piše kako je Taljeran doveo sebi, recimo jedanaestu ljubavnicu. – Sve sam spremio da demantujem u celini i u detaljima. – Ne, moj Marsel, kakav demanti, to su gluposti. Bacite to, to se ne demantuje, idemo dalje. Sekretar će opet kako ista lajava štampa piše da je Princ naslednik bolestan. – To odmah demantujte, moj Marsel. Znam ja da Princ piški krv, a vi kratko saopštite javnosti da je on krepkog zdravlja. Ništa više, idemo dalje. – Eminencijo, opet evropska štampa piše kako Vi i ja iz ovog kabineta sredstvima tajnog dispozicionog fonda nameštamo izbore, rušimo režime po Evropi, i ja sam spremio oštar demanti. – To da, to demantujte u celini i u detaljima. – Ali, eminencijo, pa Vi i ja odavde to i radimo. – Moj mladiću, kada ćete shvatiti da pametna Vlada demantuje samo tačne vesti, a ne bavi se glupostima. Hitno to demantujte i za danas je gotovo.

Mi ne znamo koliko preosvećeni Grigorije poznaje delo Taljeranovo i njegovu državničku delatnost, ali čini nam se da je nešto razumeo.

Rekao je što je rekao i to je tačno i to je i demantovao u celini i u detaljima. Rekli su patrijarsi srpski i ruski ono o Vladi Srbije koju su naružili na pasja preskakala, i vladika bački Irinej je to demantovao, a svi znamo šta je rečeno jer to stoji na zvaničnom portalu i u Moskvi. To je to iz priče o kardinalu Taljeranu za pouku. A Taljeran je bio beskrupulozan, ali lukav političar u svim režimima od revolucije do Napoleona i znao je šta se demantuje, a šta se baca u koš. Neko će reći da je nepošteno, ali to je klasičan moralizam, a realna politika je ozbiljna stvar. Trebalo bi pročitati Taljeranove spise – ono njegovo držanje na Bečkom kongresu – i videti da on ništa nije krio, osim što je demantovao tačne stvari. U neuređenim državama to se radi tako, u balkanskim satrapijama to je posebno važno. U nekoj tamo staljinističkoj utopiji sve je lepo i krasno i sve je na svom mestu. Tamo je sasvim normalno da se dečji krematorijum zove “Radosni plamičak”, za javnost je to lepo i politički korisno. Uostalom, šta su sve patrijarh srpski i ruski govorili u Moskvi i to pred V. V. Putinom u kremaljskom dvorcu, i o Crkvi i o državi, to znamo, sli sve je demantovano uredno. Stoga je priča o kardinalu Taljeranu poučna i, kako se čini, nju su u Beogradu, u Trebinju dobro shvatili. U Moskvi već poodavno. Druga je i posebna stvar kako to građani zamišljaju da bi trebalo da bude. Italijani to kažu još prostije: “Non e vero ma ben trovato”. To mu znači – nije istina, ali sreće se. Veština vladanja je komplikovana stvar ili možda sasvim jednostavna – jedno govoriš, drugo misliš, a treće činiš. Ostaje kome treba da se demantuje demanti, ali to je već složeniji posao. Znao je to i kardinal Taljeran i nije demantovao nikada demanti. Može i to, ali iz ličnog iskustva znamo da to nije uputno učiniti, jer izađe mu na isto.

Neistine i ne treba demantovati, ali istinite vesti treba naroda radi i njegove buduće sreće demantovati.

(Autonomija)