Ljubav dugo trpi, milokrvna je
ljubav ne zavidi, ljubav se ne veliča
ne nadma se. Ne čini što ne valja,
ne traži svoje ne srdi se i ne misli o zlu.
Apostol Pavle Korićanima 13. 1-13.

Ova se himna ubraja u najlepše himne ljubavi, a iz pera je agitatora iz Tarzisa sv. Pavla, koji je gradio Crkvu hrišćansku među narodima.

O ljubavnom životu sv. Pavla ne znamo mnogo i on veliča ljubav na kojoj stoji svet, pri čemu nije sasvim jasno misli li apostol na ljubav između muškarca i žene ili šire gleda na problem. Zabunu je stvorio sam on pišući svojima u Korintu – tamo je bila rana hrišćanska celija – o nekom problemu koji ga opseda. To on zove “žalac u mesu” – na istom mestu u 12. 1-10. – koji ga je mučio. Francuski akademik Alain Decaux u odličnoj monografiji o njemu kaže da ima tridesetak škola mišljenja među egzegetima o tome na koju ljubav apostol misli. Poznate su nam sve te teološke raspre koje vekovima traju – ali još nismo sigurni, i stoga ćemo umesto raspri preći na sadašnja zbivanja u SPC koja se tiču ljubavi, ali su i politički intonirana. Zbrka je velika i malo je kome jasno sve to.

Ovo oko Kačavende ili Pahomija polje je proizvoljnosti na kojem se kušaju uglavnom mediji. Rezultata nema, pa nema.

Te reč je o Kačavendi, te o Pahomiju vranjskom i drugima, te ne zna se opet ništa. Apostol je ipak u pravu, ljubav je složena tema i sveobuhvatna je. Ako je reč o pedofiliji, stav Crkve je jasan, to je prestup i greh. Ako je reč o ljubavi odraslih istog pola opet je crkva jasna – i to je greh i to smrtni greh. U seksualnoj sferi stvari stoje jasnije. Pedofilija je izopačenost i društvo je goni, ali homoseksualizam je nešto drugo, a niko ne kaže jasno šta je. Svetska zdravstvena organizacija je dala svoje mišljenje. Ali Crkva je – po definiciji svetih otaca – lađa u buri. Te nije od sveta ovoga, te u svetu ovom je. Nećemo mi u zapisu ovom raspravljati sve ovo – svi smo različiti – jer to niko jasno raspravio nije do danas. I u Crkvi ima svega, kao i u svetu ogrehovljenom, pa ima i jednog i drugog. Ima ljudi koji danima gledaju sve te “trake”, pa i prepoznaju učesnike – nas to ne zanima mnogo jer mi verujemo apostolu Pavlu sa svim njegovim đakonima i đakonicama. Ljubav nema veze sa nekim granicama i ne poznaje ni doba ni vreme ni pol ni karakter, ni naciju, jer svima je problem onaj “žalac” u zdravom mesu koji je apostola mučio. Ali da ne dužimo. Teološko-seksualne varijacije su komplikovana tema za koju mi nismo sigurni jesmo li joj dorasli. Svi smo različiti i tako dalje.

U SPC su umesto rasprave našli odgovor na drugoj strani i tako se seksualno-crkvene varijacije osnovno otvaraju s drugog kraja.

Ovo što se nudi politička je konjuktura uz “trake” i filmove koji uznemiravaju i crkvenu i laičku javnost. SPC je povukla preosvećenog Kačavendu s katedre episkopske, i on je ostao vladika pod panagijom. SPC se oglasila – bučno i jasno – o onom parafiranom sporazumu iz Brisela i odbila ga. To je izdaja, to je trgovina svetom zemljom Srpskom, odnosno Kosovom. Država u klin, a Crkva opet u ploču, u istu svoju ploču na kojoj su sve same nerešene enigme. Nešto se nečim ili ničim pokriva, ali ništa se pokriva sa nečim za šta malo ko zna šta je. Ćuti se kada treba govoriti i govori se kada bi trebalo ćutati, a onaj apostol zapoveda da govorimo o svemu i naglašava – ako nećeš ti ko će, ako nećeš sada kada ćeš. Tako se i naše varijacije pretvaraju u crkveno-političko-ljubavne teme i naravno ostaju nemoćni odgovor. Ni o ljubavi ni o politici odgovora nema pa nema. Povukli su Kačavendu, ali će on i dalje potpisivati i uskršnje i božićne poslanice. Kada ne pomaže ni smokvin list, pomaže politička igra. Samo ne znamo ko je sve ovde u igri. Tu je i država, tu je i Crkva, tu su mladići i deca, i ko sve ne. Sa odraslima ćemo lakše. Osnovno je kod apostola da ne lažemo i ne pokrivamo se smokvinim listom, a neko laže i bez smokvinog lista i sa smokvinim listom na “genijalnim organima”, kako su naši stari sasvim precizno zvali ono što se danas zove genitalni organi. To je isto. Bili oni ovako ili onako nazvani, lagati ne smemo, a u politici se ništa drugo ne čini nego se laže. Davno je dokazano da je i politika jedna vrsta smokvinog lista. Sada Crkva ćuti na svoju štetu i dokle će ne znamo, ali svi problemi stoje i udaraju nas po glavi. Svi se muče s problemom kao onaj kaluđer s onom muškom stvari – takvim se primerima sve zaista objašnjava, a poslovica je gruba, surova, banalna ali dosta kaže. Sve muči onaj “žalac” o kojem apostol govori i svi lažu, a popovi i političari najviše. Te sačuvali smo Kosovo, lažu političari, te treba da mrzimo greh, a ne grešnika i tako dalje. A onim grešnim organima svi se primiču, svako na svoj način. Ostaje nada da će Sabor SPC nešto više reći i o državnim organima i o drugim organima. Ako ne kaže biće kao i u politici, a sve je seks i politika i tako dalje. Ili će i dalje ostati seks, laži i političke trake kojima kraja nema.

Svi čekamo Sabor, a oni na severu Kosova osnivaju još jednu sabornu državu na svesrpskom saboru nekakvom.

Niko ne zna kuda idemo i s čim – a to ne zna i autor ovog zapisa koji je ponudio samo neke varijacije.

(Autonomija)